За време њене ере Немачка је постала неприкосновени лидер ЕУ. Зависност, пре свега економска, али у великој мери и политичка, низа мањих чланица ЕУ од Немачке је огромна. Немачка економија је четврта на свету, она осигурава трећину индустријске производње на континенту, у доброј мери усмерава бриселске институције у најважнијим политичким питањима.
Овако више не може
Отуда и бојазан да промене у Немачкој могу узроковати и низ проблема унутар ЕУ. Отвара се питање: шта ће бити нова политика Немачке?
Јер овако више не може. То показују резултати неколиких узастопних регионалних избора (тачније избора у савезним републикама). Оптимисти су мишљења да је Немачка пред кризом. Песимисти да је криза одавно почела.
Споља посматрано, не би се рекло да Немцима лоше иде. Незапосленост је рекордно ниска, као и инфлација, извоз поново полако расте, као и бруто друштвени производ. Немачка је пожељна дестинација за милионе младих Европљана. И не само Европљана. Међутим, ова слика може да завара.
У Немачкој систем функционише и у кризи. Звучи невероватно: 23. априла 1945. одигран је дерби баварске групе немачке фудбалске лиге, Бајерн — Минхен 1860, 3:2. Шест дана касније савезничка пешадија умарширала је у град. Минхен је био разрушен непрестаним бомбардовањима, у граду је од предратних 889.000 остало око 470.000 становника, али се фудбал и даље играо. Исто као што су одржаване коњичке трке. Све су то бележиле новине које су и у таквим условима штампане. Свако је радио свој посао.
Истекао рок трајања
Систем функционише и данас, али незадовољство унутар земље расте. Меркелова је жртва тог незадовољства. Време ће показати да ли је закључак тачан: она је и узрок тог незадовољства. Погрешила је што се прихватила четвртог мандата. Промене су биле неопходне много пре 2018. године.
Трансформација светског политичког система се одиграва, бројни политички процеси су интензивирани и у таквим околностима се мора одлучно реаговати.
Јакоб Аугштајн је још тада подвукао како јој је време истекло. Синиша Љепојевић закључује да није ни могла препознати „истек рока трајања“ пошто је упорно од 2008. године „гушила унутрашњу политичку динамику“.
Стварањем такозване „велике коалиције“ са социјалдемократама, елиминисани су „политички дијалог, дискусије, као основа динамике политичког живота. Без дијалога и расправа нема ни политике. Договори иза затворених врата су немачку политичку елиту свакога дана све више удаљавали од реалности, расположења јавности и онога што стварно мучи обичног грађанина.“
Отуда и неколико крупних погрешки у међународним односима, које су Немачку скупо коштале. И тек ће је коштати.
Покварени односи са Русијом, Турском, Кином…
Меркелова је пропустила прилику да ЕУ, на иницијативу Немачке, позиционира као засебан пол у светској политици. Исувише често Немци су беспоговорно пратили САД, чак и када је то било противно немачким интересима. А онда им је често успевало да изнервирају САД, а да не осигурају залеђину на некој другој страни. Чак и да остану без једнозначне подршке унутар ЕУ.
Уместо да Немачка постепено гради своју политичку позицију у међународној арени, са јасно препознатљивим ставовима и конзистентном спољном политиком, на ове процесе се гледало из „жабље перспективе“, руководећи се ипак скромним интересима.
Меркелова је потписница више саопштења против Асада, али јој је стало до иранског гаса, па се зато противи Трамповим иницијативама против Техерана. Техеран је превише инвестирао у одржавање Асада, за Иранце је то питање националне безбедности. Меркелова је реализовала Шредерову иницијативу „Северни ток“, али је односе са Русијом неповратно покварила постављањем током украјинске кризе и увођењем санкција Москви.
Нема ни промила шансе да ће Руси „вратити Крим“, чак се не може очекивати ни да тако лако одустану од неких других циљева у Украјини. Против Русије је био уперен и притисак на балканске државе да се обустави „Јужни ток“. Без неког „стратешког повода“.
Меркелова је односе са Ердоганом довела до усијања. Да би после ескалације мигрантске кризе морала да спусти лопту и још Турцима обећа субвенције за задржавање блискоисточних избеглица на њиховој територији.
Односи са Кинезима су на благој низбрдици, иако кинески инвеститори све више купују у ЕУ.
Остаје упитно како ће Берлин сарађивати са Ираном без сиријског питања у тој рачуници, како ће осигуравати енергетску безбедност ако се отвори нова фаза кризе у Украјини, како ће се односити према Турској која све амбициозније наступа и све више тражи, како ће се супротстављати Кинезима који све више постају фактор „унутрашње политике“ у ЕУ.
Поврх свега, ту је и Вашингтон, који јасно зна шта хоће и са Ираном, и са Русијом, и са Ердоганом, и са Кинезима. Немачка недореченост се не свиђа Трампу. Зато је подржао Иницијативу три мора, учвршћује НАТО у Европи, а сада пред изборе за Европски парламент шаље Стива Бенона да помогне свим анти-ЕУ покретима и партијама. Не треба уопште сумњати да ће Бенон логистичку помоћ добити од Британаца. Што већи хаос у ЕУ, то безболнији „брегзит“.
Шта ће сад ЕУ
Меркелова је своју спољну политику темељила више на нечињењу него на чињењу. Није препознала тренутак. Оно што је проценила као „велике домете“, попут изградње „Северног тока“ или саопштења против Вашингтона везаних за Иран, заправо су били полукораци, због којих је губила „кредите“ у САД, а услед којих није задобила поверење осталих актера.
Нашла се између САД, Русије, Кине, Велике Британије, па чак и Турске, актера који јасно знају шта хоће, истичу где себе виде и уопште не крију како то мисле да остваре.
Несрећа за Европу јесте што су полукораци Меркелове довели у немогућу ситуацију не само Немачку, него и ЕУ. Тешко да данас било ко може објаснити шта су спољнополитички и безбедносни приоритети ЕУ? Немогуће је описати како до тога стићи?
Посматрано из данашњег угла, ЕУ предвођена Немачком пре може бити објекат, него субјекат у светској политици. Други ће се бавити Европском унијом, а не Европска унија другима. Функционисање система може бити само привид, као што је био привид да постоји нормалан живот у Минхену априла 1945.
Ауфидерзен за Меркелову лако се може претворити у ауфидерзен за ЕУ.
