Дух је пуштен из боце. Спискова са именима неподобних у последње време не мањка на простору некадашње заједничке домовине. Распала се, како су нам објашњавали, због мањка демократије. Судећи по списковима који колају само у последњих неколико месеци, та демократија је и даље неосвојива тврђава.
Да ли је притисак званичне и незваничне јавности с обе стране српско-црногорске границе учинио своје, па је касно синоћ министар унутрашњих послова Црне Горе Мевлудин Нухоџић саопштио да не постоје спискови непожељних лица у Црној Гори, осим појединаца из криминалног миљеа.
Уз сасвим разумљиво очекивање да један песник, два историчара и један правник, од којих је један академик, а двојица универзитетски професори, сви држављани Србије, не спадају у криминални миље, то би ваљда требало да значи да не постоји забрана уласка у Црну Гору Матији Бећковићу, Чедомиру Антићу, Александру Раковићу и Дејану Мировићу.
То, међутим, не мења ништа ствари. Да је то четворка непожељних у Црној Гори, јасно је већ и из ранијег саопштења Владе Црне Горе да је њена „уставна и морална обавеза министарства да од недобронамерних појединаца штити стабилност и безбедност земље, али и спокој свих грађана“.
Дакле, бој не бије само свијетло оружје. Подједнако је убојита и реч прозваних. А они са речима, нема сумње, добро баратају. И тај приступ, рече влада Црне Горе, нема никакве везе са забраном слободе мишљења, већ се једино и искључиво односи на „спречавање страних држављана да у Црној Гори изазивају или подстичу нетрпељивост, вређају углед или славе насилни нестанак Црне Горе“.
И то рече влада чија званична политика, признавањем самопроглашеног Косова, управо значи непризнавање Србије, њеног суверенитета и територијалног интегритета.
Али није Црна Гора једина са списковима. Крајем августа Босна и Херцеговина је забранила улазак руском писцу Захару Прилепину, који је у Бањалуци требало да одржи књижевно вече. Обавештајно-безбедносна агенција је оценила да је он „претња по безбедност БиХ, јавни поредак и међународне односе БиХ“.
И Приштина се прославила почетком септембра када је француском хуманитарцу Арноу Гујону забранила да уђе на Косово и Метохију. Опасно је Србима носити и основне животне потрепштине.
Лед на списку непожељних уметника, хуманитараца, интелектуалаца пробио је пак српско-канадски редитељ Борис Малагурски, коме је крајем маја забрањен улазак на Косово и Метохију, где је требало да присуствује пројекцији свог филма „Косово — моменат у цивилизацији“.
Кабинет косовског премијера Рамуша Харадинаја није, међутим, једина институција која је забранила пројекцију филма пре тога приказиваног у Паризу, Стокхолму, Бечу, Линцу, Инзбруку, Прагу, Москви, Њујорку, Вашингтону, Мајамију, Бостону, Торонту, Минхену, с циљем да светској јавности представи српску баштину на Косову и Метохији, која се налази на листи Унеска. Придружило му се и и Никшићко позориште, па је пројекција била одржана у Парохијском дому.
А све је ове године почело средином марта, када је долазак групе руских бајкера „Ноћни вукови“ оцењен као опасност по националну безбедност БиХ, због чега нису могли преко границе.
„Ми смо јуче том забраном уласка у Црну Гору песнику, двојици историчара и правнику само присуствовали демонстрацији силе и свега оног што је дозвољено у тој светој борби која се зове улазак у евроатлантске интеграције. Тамо где је НАТО бацио шапу, ту трава — односно демократија — више не ниче“, каже за Спутњик директора пи-ар агенције „Прагма“, Цвијетин Миливојевић.
Он указује да о томе најбоље сведоче режија неуспелог референдума у Македонији и заобилажење референдума у Црној Гори, које је спровео НАТО како би по кратком поступку угурао ове државе у своје чланство.
А најбољи пример слободног тумачења демократског гласа народа је, подсећа овај аналитичар, резултат референдума у Македонији када је Брисел, престоница ЕУ и НАТО-а, 33,7 одсто грађана Мекедоније који се изјаснио за промену имена државе и за улазак у НАТО и ЕУ, оценио као велики успех оних који су за евроатлантске интеграције.
„Имамо случај Црне Горе, у којој је експресна екскурзија звана — ајмо брзо изборе, измислимо државни удар — у року од три месеца ушла у НАТО, без референдума, без провере народне воље, уз велике овације и похвале из ЕУ, Вашингтона и центра НАТО-а за ту велику демократску победу елите у Црној Гори“, приметио је иронично Миливојевић.
Па кад могу да мењају поредак у државама, на та два конкретна случаја видимо шта је поимање и европских вредности и демократије, указује саговорник Спутњика.
Спискови непожељних онда ту дођу као гарнирунг. Мање-више непотребан, више визуелни додатак оном главном на менију, али сликовито говоре о стању духа.
Вербални деликт само је један од показних примера политике двоструких аршина, каже Миливојевић, напомињући да за разлику од НАТО-а, у чијем оквиру се поштује демократска процедура, она постаје вишак када та организација силом жели да поједине земље увуче у своје редове.
„Осим Србије и БиХ, које дефакто нису ни близу НАТО-у, све остало у околини се примило, натерало или утерало у НАТО, и Алијанса појачава те притиске који иду и ка Србији и Републици Српској, која сматра да БиХ не сме да буде чланица НАТО-а“, напомиње саговорник Спутњика, подсећајући да је парламент РС септембра прошле године донео резолуцију о војној неутралности која прати текст такве резолуције коју је Скупштина Србије усвојила још 2007. године.
А НАТО би и у овом региону да заокружи причу. Зато непослушне треба призвати к познанију „права“, а обележити оне који су својим делањем посебно речити у томе.
Увек је било неупитно — где су спискови са именима „неподобних“, ту нема демократије. Да ли је, међутим, неко наивно помислио да смо на овим просторима та „вунена времена“ оставили иза себе. Поготово после толико огољених показних вежби моћних „демократа“.