Морис је имао 20 година и студирао је на Универзитету Корнел. Тада га је заинтресовало да сазна колико је велики тадашњи интернет.
Написао је програм чији задатак је био да путује од једног до другог компјутера, после чега би сваки компјутер послао сигнал његовом компјутеру, који је онда сабирао се сигнале, преноси Б 92.
На тај начин Морис је хтео да изброји све компјутере који су били повезани на интернет.
Програм је добро радио, али је Морис знао да би, уколико почне пребрзо да се шири, програм могао да изазове проблеме. Механизми за успоравање ширења, који су били део програма, нису радили како је он замислио.
Програм је тако успео да запуши велике делове тадашње мреже, копирајући се на рачунаре и потом шаљући сигнал назад на Морисов компјутер.
Када је схватио шта се дешава, покушао је да обавести неколико администратора тадашњег интернета, али му то није пошло за руком. Његов програм је закрчио сав интернет саобраћај и поруке једноставно нису могле да пролазе.
Роберт Морис је тако својим програмом успео да изведе први кибернетски напад у историји информатике и интернета.
Временом, такав напад је добио име DDoS (Distributed Denial of service), односно напад ускраћивањем услуге, код кога велики број уређаја повезаних на интернет (укључујући и неке неочекиване, као што су веб камере) на једну одређену адресу путем интернета шаљу гомилу података. Тада, услед превелике активности, долази до преоптерећења, због чега се рачунар напросто искључи или услед закрчења протока више не може да комуницира са осталим компјутерима на интернету.
Морис је тако направио првог рачунарског интернет црва.
Црви и вируси су релативно слични, једино што вирус мора неко да покрене како би радио (нпр. корисник или хакер), док се црв аутоматски покреће чим се појави на рачунару.
Тако, на пример, ако користите програме за слање и пријем електронске поште и неко вам пошаље вирус, ви прво морате да кликнете на њега. Међутим, ако вам неко пошаље црва, само скидање и-мејл поруке на компјутер може да га покрене, па црв одмах може да буде послат на све и-мејл адресе из вашег именика.
У то време, тек је мањи број људи схватао колико је битна безбедност рачунара, а још мањи број корисника интернета је имао неки програм за заштиту, као што су данашњи антивируси.
Управо због тога Морисов црв је могао да се рашири толиком брзином.
Научницима са Универзитета Пердју и Беркли требало је пуних 72 сата да зауставе Морисовог црва. У међувремену, он је заразио десетине хиљада рачунара, што је било око 10 одсто укупног броја компјутера повезаних на тадашњи интернет.
1988: The Morris worm spread like wildfire and was the first worm to get wide media attention. After its author, Robert Tappan Morris, released his "experiment", it quickly spread and made many of the systems on Internet unusable — an epoch for security…both good and bad. pic.twitter.com/p6hxkGgOZ5
— Today In Infosec (@todayininfosec) 03. новембар 2018.
Трошак уклањања вируса износио је неколико стотина, а у неким случајима и неколико хиљада долара по рачунару.
Будући да се радило о раним данима интернета, јавност није била обавештена од овом догађају. Појединци су се тада бринули да ли и они могу да покупе тај вирус.
Иако Морис није имао намеру да уништити интернет, штета коју је направио његов програм привукла је пажњу надлежних. Морис је тако постао први човек који је приведен и изведен пред суд под тада новим Законом о рачунарској превари и злоупотреби.
Осуђен је на три године условне казне затвора, а морао је и да плати новчани део од 10.000 долара.
Роберт Тапан Морис је током ’90-их година постао „дот-ком“ милионер. Данас ради као професор на престижном Масачусетском институту за технологију (МИТ).
