У позоришту КПГТ недавно је одржан мултимедијални спектакл поводом 74 године од ослобођења Београда у Другом светском рату. Од великог броја учесника у овој представи, запао нам је за око дечко, непознат широј јавности, са раскошним гласовним могућностима.
Спутњик је са њим поразговарао после наступа и сазнао једну необичну животну причу.
„У породици смо увек певали квалитетне песме, пре свега руске романсе. Покојни деда је био савезни функционер, па се у кући увек слушала добра музика. Бака и дека су почели свој радни век као учитељи, баба је имала одличан слух и била је високи сопран, јако је лепо певала. Мајка мог најбољег друга из детињства је Рускиња из Хабаровска. Провели смо детињство и добар део живота заједно. И тако сам ја, дружећи се са њима, развио ту љубав према Русији и уопште према култури словенских народа“, почео је своју причу тридесетогодишњи Миљан Ћорломановић.
Наш саговорник је рођен на Белим водама, где и данас живи, а тамо је завршио нижу музичку школу, али и две године средње школе за соло певање. Како каже, прва песма коју је научио и певао уз свог ујака који га је пратио на гитари, била је „Стари фијакер“.
„Прва нумера са којом сам јавно наступио на такмичењу деце основних школа Југославија тада, на фестивалу ’Златна сирена‘, била је изворна народна ’Дуње ранке‘. Све је почело тако што је моја наставница музике дошла код учитеља и рекла: ’Хајде, имам једног малог који се издваја гласом‘.“
Професори су се мењали, Миљан је ишао на разна такмичења, а са десет година је снимио прву песму „Бићу славан“ у аранжману Сање Илића и Боде Марковића. С том песмом је, према његовим речима, затворио фестивал „Београдско пролеће“.
Све је слутило да ће овај несвакидашњи таленат доћи до изражаја у свом пуном сјају, али живот га је приморао да се одрекне оног што највише воли — певања. Бар у професионалном смислу.
„Већ три и по године радим на једној чукаричкој пумпи. То ми је стално запослење. Међутим, имам и додатни посао. Као баштован одржавам виле по Сењаку и Дедињу, и то сам почео недавно јер су трошкови и рачуни велики. Нажалост, од ове музике којом се ја бавим се све мање живи, код нас одавно, а и у свету. Све се свело на рекламу. Публика ће слушати оно што им се пласира и оно што се у том тренутку рекламира.“
На питање да ли је разматрао могућност да оде из земље и свој глас уновчи у иностранству, Миљан је недвосмислен.
„Размишљао сам одавно да одем, онда сам то размишљање оставио по страни, јер ме је живот натерао да бринем о мајци којој сам старатељ, и морао сам да нађем посао од којег ћемо нас двоје живети. Али та жеља је остала.“
На крају разговора, наш саговорник је истакао да му је највећа жеља да са публиком поделим оно највредније што је остало у песми и певању уопште.
„Не мислим само на руске песме, него и на нашу народну музику, српску музику, југословенску музику, песме фолклора целе бивше Југославије. То је јако важно да се те песме свих наших народа сачувају од заборава, да никад не избледе и да их не избрише време.“
