Аутор романа „Принц кајмана“, „Успомене једне даме“, „Уругвајски љубавник“, као и на српски преведених „Црвени април“ и „Стид“ (по коме је снимљен истоимени филм) био је гост свог издавача, куће „Лагуна“, на недавно завршеном београдском Сајму књига.
Са овим четрдесеттрогодишњим сценаристом, драматургом, аутором књига за децу и новинаром (сарадник је разних медија у Латинској Америци и шпанског листа „Паис“) разговор започињемо причом о Србији, у којој други пут борави.
Када у Србији кажете писац плус Лима плус Перу, многи ће, уместо Сантјаго Ронкаљоло, рећи: „Аха, Марио Варгас Љоса!“ Кад су вама рекли Србија, шта сте прво имали на уму?
— Прво што човеку на тој дистанци падне на памет су ратови. Први и други светски рат и све новије кроз шта сте прошли. Први пут сам био прошле године у Србији, у Новом Саду и Београду, и наравно — мења се визија, мења се тај концепт који сам имао кад нисам познавао вашу земљу и кад сам мислио да сте неки дивљи ратници. Човек ипак мора да упозна нека места да би разбио предубеђења која би могао да има од раније.
Прича о вашем одрастању у Лими пуна је насиља, неизвесности, бомби, страха… Свега онога што би као подлогу за писање могао имати и неки ваш српски колега. Да ли та таква „интересантна“ историја погодује писцу, ради за њега?
— Насиље фасцинира све особе, поготово писце. Човек се стално пита одакле потиче та потреба да се науди другом човеку. Осим тога, увек се нације стварају у рату. Тако је на Балкану, тако је и са Европом после светских ратова, у Шпанији је такође дошло до промене после грађанског рата. Сећам се једне Маове изјаве да је рат породиља историје. Испада да писати о насиљу, на неки начин, значи бити саучесник у породиљским мукама учитељице живота.
То онда значи да сте рођени у добром делу света?
— Бити писац је вероватно једини начин да се извуче неки ћар, ако се већ родите на таквом простору и у таквој ситуацији. Најбоље што му преостаје јесте да направи добре књиге. Да се кроз писање амортизује цела та патња и хаос који је морао да проживи.
Критичари су већ истакли хумор као важно обележје вашег писања. Да ли је то начин да се одбраните од историје и страха?
— Хумор је једини начин да се не препустите мутној води да вас однесе. Што су земље богатије и што им боље иде, хумор постаје све више политички коректан и све блеђи. Зато је хумор најоштрији у земљама као што су наше. Али генерално, латиноамеричка књижевност не обилује превише добрим хумором. Људи су у директном контакту врло духовити, али не и у књижевним делима. То се догоди веома ретко. Статистика показује да се код нас најмање продају књиге које имају комичне елементе. У Латинској Америци људи у књижевности траже нешто друго, често неку врсту високопарности и озбиљности и мени се чини да је то једна од мана латиноамеричке књижевности.
Шта је за вас књижевност, чему служи и шта сте кроз њу успели да реализујете?
— Више живота! И као новинару и као писцу пре свега ми је дала могућност да истражујем ствари које обогаћују живот.
Сувише сте млади за богат емигрантски стаж који имате — из Перуа сте прешли у Мексико, потом у Мадрид, Барселону… Како из те визуре гледате на данашњу мигрантску причу?
— Живим у Шпанији, земљи која прима много емиграната. И то је веома гадан изазов. С једне стране, хоћеш да имаш земљу која је добро уређена и добро организована, али то подразумева да треба да допустиш да људи умиру на твојим обалама. Ту само долазе у обзир решења која су креативнија. Не као писац и не као емигрант, него једноставно као шпански порески обвезник све чешће се питам ко ће да плати моју пензију у друштвима која све више старе. Нећемо ништа решити ако уместо креативних нових идеја имамо само људе који желе да пусте све емигранте да уђу или оне који неће да пусте ниједног.
Плашите ли се да свет све више личи на онај из времена вашег одрастања у Лими седамдесетих година?
— Добар део Блиског истока је већ такав. Африка такође. Економска криза је учинила да нестану ове снаге центра које су биле у Европи и у Америци. Док је тај центар постојао као идеја, увек је водио некој врсти дијалога. Сад тог дијалога нема и позиције су потпуно поларизоване. И као писац и у својим јавним наступима, хуманитарним акцијама или као новинар настојим да све што радим води ка дијалогу, а не ка тим поларизацијама.
