„Ја сам у Србији увек само два-три дана, а да бих знао да ли се, и шта, променило, морао бих да живим овде. Можда сам се само ја променио, старији сам“, каже нам, уз осмех, један од највећих европских писаца Петер Хандке, главни гост новосадског књижевног фестивала Просефест, у краткој паузи између два сусрета — са ученицима гимназије „Јован Јовановић Змај“ и оног са децом из Велике Хоче, који је уприличен у Матици српској.
Овогодишњи лауреат награде „Милован Видаковић“, чијим је свечаним уручењем у сали Српског народног позоришта и отпочео овогодишњи фестивал, још под утиском добро осмишљених питања „Змајевих“ ђака спремљених за великог писца, невољно одговара на наше питање о променама у свету које су се десиле између његова два доласка у Србију. Није он, каже, ни политичар, ни социолог, а није ни новинар… Ипак, подсећамо га да је наша земља, у тренутку кад је настајала његова „Правда за Србију“, била изопштена и усамљена, а да је данас, чини се, много оних због којих би се свету могао упутити неки сличан текст, и питамо да ли има потребу да те „новине“ преведе у књижевност…
„Не, ја нећу написати ’Зимско путовање у Сирију‘, у Ирак још мање“, недвосмислен је Хандке.
„Свако ради како може. Или како не може. И ја осећам и патим као сваки човек у свету. Али, понеки пут заборавим. И деси се да тада видим само једног лептира. Или очи једног детета… И то је исто свет…“
А пред радозналим ђацима Змајеве гимназије, присетио се писац „Голмановог страха од пенала“, „Моравске ноћи“ и „Неба над Берлином“, како је и „Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију“ настало из једноставне жеље: да се напише како је било…
„Једноставно, хтео сам да пишем, реч по реч, да исприповедам како је то било 1995. године, када смо дошли у Београд, како су људи продавали бензин у канистерима на улици, како смо ишли преко Дебелог брда у Бајину Башту, како је падао снег у мају, како сам желео да се одвојим од свих и да сам опажам свет… Како је цела Србија била празна, а онда је дошла зима… Желео сам то да приповедам, ништа друго. И то је испао скандал. Но, никад се нисам покајао због тога. Нема кајања, али нема ни умирења, задовољства. Једноставно, тако се догодило…“
Пред младим читаоцима открио је и то да никада није говорио о држави и да никада није био државни писац. Он је, како је казао, писац предела, писац људи и тога у којој су мери они различити у тој природи.
„Нисам неко ко сматра да се из историје нешто може научити. Ја сам антиисторик. Верујем у природу и у појединачне људе. То је за мене књижевност“, објаснио је Хандке.
На уласку у свечану салу Матице српске сачекала га је група од четрдесеторо деце са Косова, из Ораховца и Велике Хоче… Дошли су са професорима у најстарију културну установу у Срба да је посете, али и да се сретну са омиљеним писцем, са пријатељем… „Како си, Петер“, пита га, уз поздрав, једна од професорки и даје му поклон — кошару са црвеним ускршњим јајима. Председник Матице српске Иван Негришорац, уз говор добродошлице, дарује му мајицу са знаком Летописа Матице српске… А онда и деца и писци, и песници и издавачи седају за дуге столове у свечаној Матичиној сали.
Питамо Хандкеа шта му значи овај сусрет са децом којој је поклонио и део новца од велике Ибзенове награде…
„Мало сам им дао“, каже, гледајући у лица деце, која му узвраћају осмесима. „Ја бих им много више дао. Али, врло сам срећан што сам деци у Ораховцу поклонио велики телевизор на коме сада могу да гледају Лигу шампиона, Реал Мадрид, Барселону… Надам се само да ће имати струје…“
Открива нам писац и да је првобитни план био да им новцем од награде направи базен у Великој Хочи, али се од тога одустало. Боље је, каже, фудбалско игралиште и један затворени простор за стони фудбал…
„Било би лепо изградити и базен, али ја немам више пара“, уз осмех и са мало нелагоде каже Хандке, одлазећи да се фотографише са својим косовским пријатељима…
