Околност да је актуелна власт у Црној Гори истовремено одбацила Његоша, а пригрлила Тита, осим што крије доста симболике, многи су протумачили и као најбољи путоказ на којим темељима се жели градити модерна „евроатлантска Црна Гора“.
Након одбијања предлога да се 13. новембар као дан Његошевог рођења прогласи за државни празник културе, у Скупштини је било бурно.
„Ако не осјећате људску и државотворну потребу да овај дан постане празник црногорске културе, онда не постоји ниједна тачка спајања у црногорском друштву око које се можемо сложити“, поручио је посланицима владајуће већине један од лидера Демократског фронта (ДФ) Милан Кнежевић.
На дугој страни, у локалном подгоричком парламенту Тито је добио комотну већину гласовима одборника власти, као и двојице одборника Грађанског покрета УРА, док је у образложењу за подизање споменика Јосипу Брозу, одборник владајуће Демократске партије социјалиста (ДПС) Стефан Ћулафић, навео да је „Тито вратио Црној Гори право на државу и нацију“.
„Тито је од Црне Горе направио модерну државу“, поручио је овај одборник ДПС-а.
Новинар и аналитичар Матија Николић сматра да је званично образложење представника владајућег ДПС-а како је „Тито створио модерну црногорску државу поприлично несувисло“, те да оно само „описује потпуну хаотичност у којој се налазе учесници политичког живота који наступају са позиција власти која ниједном није смијењена у Црној Гори“.
„Данас им је друг Тито опет вољени велики државник, а када су граду мијењали име у ’Подгорица‘ био им је најгори од најгорих. Тако је и са Његошем. Некада су представници власти поносно држали Његошеве награде у рукама и били срећни што могу макар да их прослиједе заслужнијима од њих. Данас ћуте и не подржавају да се у Црној Гори уведе још један празник који би све нас подсјећао на најбољег од најбољих“, каже Николић за Спутњик.
Међутим, како сматра наш саговорник, то „не значи и да се Црна Гора истовремено одрекла од Његоша и српства“.
„Да се Црна Гора заиста одрекла Његоша, ова власт не би морала ништа од овога да ради, нити би имало кога да проговори да је Његош постојао и о чему је говорио, нити би постојала практично општеприхваћена историјска чињеница да се покушај да се створи црногорска нација везује управо за Јосипа Броза Тита, Милована Ђиласа и вријеме послије Другог свјетског рата“, каже Николић.
Власт је, како додаје овај аналитичар, свјесна да су постојећи темељи слаби да би на њима градила црногорску нацију и зато се најчешће позива на државу Црну Гору, која је, како каже, „иста она држава која је вјековима постојала као пијемонт слободе и српства, коју је водила династија Петровић, а чија се и духовна и свјетовна власт заснивала на борби за слободу, православној вјери, уједињењу српства, али и свих тада потлачених и окупираних Јужних Словена“.
По оцјени Николића, у питању су крупни историјски парадокси а од тековина јуначке и слободне Црне Горе, када се говори о црногорској власти, „није остало ништа“. На другој страни је народ који се на последњем попису већински изјаснио да говори српским језиком, који је већински био против признања лажне државе Косово, а подсјетимо, управо је косовски мит централна тема Његошевог дјела — „Горски вијенац“, напомиње наш саговорник.
Све наведено, као и чињеница да баш због народа који се противио уласку Црне Горе у НАТО власт није смјела да распише референдум, као и околности да је народ у Црној Гори пред сваке изборе подвргнут репресији која достиже неслућене размјере“, по мишљењу Николића, доказује да је Његош у Црној Гори и данас „и те како жив, за разлику од Тита“.
„На крају, што би највећи број људи у Црној Гори, не само код Срба него и шире, знао неки Његошев стих или би му нека његова мисао била животна идеја водиља. Мислим да се тако нешто не би могло рећи за већ помало заборављеног Јосипа Броза“, закључује Николић.
