Пре Карле дел Понте, разумевање за „српску ствар“ показали су и показују и бивши амерички амбасадор у Београду Вилијам Монтгомери и британски генерал Мајкл Роуз, бивши командант Унпрофора у време рата у Босни и Херцеговини. Наравно, по окончању мандата. Списак таквих је дугачак.
Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић каже за Спутњик да се већина „покајника“, по одласку са највиших политичких функција на којима „апсолутно лојално и са вишком адреналина заступају антисрпску политику“, бави, по правилу, неким уносним пословима.
И Монтгомери се бави лобирањем, па, између осталих, ради и за неке наше субјекте и није гадљив на новац, а ни Карла дел Понте није гадљива на новац. Она се и пре него што је постала главна тужитељка Хашког трибунала бавила уносним пословима у правосуђу и то може да буде један од разлога, али и не мора да буде, каже Миливојевић.
„Њих, на неки начин, након што одраде тај мандат, више не веже оно што се зове апсолутна лојалност наручиоцу посла, било да су заступали неистину или истину, па онда сада нешто могу да кажу и за своју душу. Али, реално гледајући, од тих накнадних кајања Дел Понтеове нема никакве вајде“, истиче наш саговорник.
Она је, додаје Миливојевић, док је била главна тужитељка Хашког трибунала, могла да утиче и на процес признавања Косова тако што би се поставио услов да нема признања док се не успостави сарадња с Трибуналом који би истражио злочине које је починила ОВК.
„Све је то она могла да уради, па није. Треба бити велики мазохиста, па се сада радовати томе што се госпођа Дел Понте досетила да каже нешто што је морала да каже кад је њена реч имала тежину. У овом случају, тежина њене речи врло је упитна“, истиче Миливојевић.
Он подсећа да је Карла дел Понте у међувремену постала „плодан аутор“, да „пише књиге и исправља криве Дрине“ и да чини све оно што је морала да ради као главна тужитељка Хашког трибунала.
„Све оно што није учинила и што је учинила на штету српског народа, она сад признаје у својим књигама. Не видим шта томе може бити разлог, осим да се препоручи некоме ако се бави лобирањем, а верујем да се бави и тиме“, каже Миливојевић.
На опаску да британски генерал Мајкл Роуз, бивши командант Унпрофора, вероватно није у неким уносним пословима, а ипак мења став према Србима, Миливојевић пита шта је он учинио као командант Унпрофора у БиХ?
„Шта је учинио да олакша позицију, на пример, једне од зараћених страна, конкретно српске стране у БиХ. У време кад је он био шеф Унпрофора и даље су из БиХ ишле поруке према западној јавности о Србима као агресорима на сопствену територију, на којој вековима живе“, каже наш саговорник.
Миливојевић додаје да нама може бити лакше да кажемо: „Ето, и он то тврди“, али требало би да будемо прагматични.
„Шта је политичка или животна корист у овом случају за српску страну од тога што је генерал Роуз променио став? Имали смо и оног канадског генерала (Луис Макензи) који је и у току рата имао различите ставове, који су били дисонантни у односу на НАТО, па је врло брзо ’одлетео‘ са мандата шефа међународних снага у БиХ“, подсећа Миливојевић.
Као и сваки народ, и српски има потребу да му неко призна да је у нечему био у праву, па макар и од тога немао користи, али прагматични народи и њихове елите више чине да у тренутку кад се доносе политичке одлуке буду на страни оних који их доносе, закључио је Миливојевић.