Иако је Црна Гора једина држава на свијету која званично не слави Дан побједе у Првом свјетском рату, њен предсједник Мило Ђукановић управо тим поводом данас борави у Паризу, како би испред Тријумфалне капије присуствовао уприличеној церемонији обиљежавања стогодишњице Великог рата.
Чињеница да је власт у Подгорици дословце прогласила за „непријатеља државе“ сваког ко слави завршетак Првог свјетског рата, да би предсједник Црне Горе након тога лично отпутовао у Француску да слави тај исти догађај, по мишљењу многих аналитичара, представља само још једно у низу лутања и неконзистентности црногорске државне политике.
Oколност да прорежимски идеолози и историчари управо Француску највише окривљују као државу која је била главни покровитељ наводне „српске окупације“ Црне Горе, Подгоричке скупштине, те њеног нестанка 1918. године, парадокс Ђукановићевог боравка у Паризу чини још већим.
То нису примијетили само аналитичари већ и обични људи на порталима и друштвеним мрежама, па се неки питају да ли то Мило у Паризу слави Подгоричку скупштину, док други цинично примјећују да „када Мило слави, сви славимо, а када опозиција слави — руши државу“.
Да је у питању разрокост и лицемјерје државне политике, чини се, свјесни су и у Влади Црне Горе, па се премијер Душко Марковић, како би оправдао Ђукановићев пут у Париз, данас први пут досјетио да нам је „дужност да на овај дан одамо почаст свим жртвама борбе за црногорску слободу“.
Ипак, чињеница је да званична Подгорица осим Србији ником другом од држава-савезница у Првом свјетском рату официјелно не замјера ништа поводом Подгоричке скупштине и догађаја 1918. године, иако је јасно да су се тај догађај и стварање Краљевине СХС одиграли под диригентском палицом великих сила (првенствено САД и Француске), те да тада због међународних околности није ни могло бити другачије.
Читав наратив око Подгоричке скупштине властима у Црној Гори служи, изгледа, искључиво као главни инструмент за обрачун са српским идентитетом и ширење србофобије у Црној Гори, док у другим случајевима нема никакву употребну вриједност. То ових дана најбоље потврђује громогласно ћутање на Ђукановићев пут у Париз истих оних медија и интелектуалаца који су црногорске грађане који су у Црној Гори славили крај Великог рата данима медијски разапињали.
Коментаришући овај парадокс, аналитичар Војин Грубач примјећује да је интересантно посматрати како предсједник Црне Горе, као дуговјечни шеф црногорског режима, „у етапама иде из крајности у крајност“, која је, како додаје „идеолошки најчешће радикално супротстављена“.
„Прије само неколико дана, тачније 8. 11. 2018. године, имали смо агресивну реакцију Демократске партије социјалиста (ДПС), која је грађане Црне Горе који су тих дана прослављали крај крвавог Великог рата и ослобођење дијела територије данашње Црне Горе од окупатора, етикетирали као ’исконске непријатеље Црне Горе‘, док је један познати режимски портал прославу описао насловом ’Бизарни вашар националиста и шовиниста у Будви‘. И тако, само неколико дана послије тог саопштења, гдје је Ђукановић кроз своје потчињене саопштио да побједу у Великом рату у Црној Гори славе само ’српски националисти, шовинисти и њихови клерикални промотери‘, те ’освједочени негатори свега што је црногорско‘, и ’противници темељних вриједности на којима се заснивају цивилизована друштва‘, данас имамо преокрет — па управо тај исти предсједник Црне Горе, који је аминовао такав идеолошки пуцањ, одлази у Париз на позив француског предсједника да слави побјeду у Великом рату“, примјећује Грубач за Спутњик.
Тако смо, како каже овај аналитичар, добили невјероватну ситуацију — да предсједник Црне Горе грађане који ових дана славе побједу у Првом свјетском рату назива непријатељима Црне Горе, а да онда сам иде у Париз да слави ту исту побједу са свјетским лидерима, које не смије назвати непријатeљима Црне Горе.
