Препуна сала устала је на ноге и запевала „Тамо далеко“, преноси данас Српска телевизија у САД.
„Прича о јунаштву наших војника има невероватну јачину. Остављена је велика порука, а оно што су наши урадили за нас, не сме никада да се заборави. Надамо се да ће ова представа имати прилику да освоји срца Срба поновним извођењем, јер представа никога неће оставити равнодушним“, наведено је на сајту те телевизије.
Српска рамонда је цвет који расте на Кајмакчалану и који има способност чудесног оживљавања и неодољиво асоцира на српски народ — народ који је био на ивици да нестане са историјске позорнице, али који се издигао изнад свих недаћа и снагом своје воље и снагом гена победника, и вратио се на своја огњишта да настави тамо где је брутално прекинут на путу љубави и стварања, наводи Српска телевизија у Чикагу.
Представу су, на дан обележавања века од окончања Великог рата, извели глумци српског аматерског позоришта из Чикага, по сценарију Милана Андријанића.
„Постојала је жеља да ми овде у Чикагу некако обележимо тај значајан јубилеј српске историје. Моја оријентација је била да не радимо то на неки сувопаран начин, већ да пробамо да окренемо причу на једну другу страну, па сам убацио љубавну причу која прожима представу“, рекао је Андријанић.
Велики рат, рекао је он Српској телевизији у САД, јесте донео велике страхоте, страдања и жртве, али живот је текао даље, почивајући на љубави.
„Ако се та трагедија заврши са наговештајем љубави, биће боље, и било је. Србија је између два рата била у процвату, без обзира на жртве које је поднела“, истиче Андријанић.
Каже и да му је, док је од једног и другог деде слушао приче о Крфу и Албанији, увек било фасцинантно питање одакле је српски сељак црпео снагу да траје и даље.
„Човек мора из петних жила да се потруди да иде даље — била то љубав, инат, праштање…“, закључио је Андријанић.