Да ли је скандал у Паризу само грешка француског протокола или смо сведоци још једног покушаја ревизије историје, али сада на нивоу Јелисејске палате, и да ли у дипломатији форма може да покрије суштину, била су питања на која су у емисији „На нишану Лазанског“ покушали да одговоре некадашњи шеф југословенске дипломатије Владислав Јовановић и уредник спољнополитичке редакције Радио-телевизије Србије Бојан Бркић, који се јавио из Париза.
Први утисци из Париза су да је Француска злоупотребила церемонију обележавања једног века од краја Првог светског рата у своје дневно политичке и спољнополитичке сврхе, каже Бркић.
Церемонија је имала обележја предизборних порука које је француски председник Емануел Макрон желео да саопшти својим бирачима, поготово бирачима нефранцуског порекла, додаје он.
„Веома мало смо тога видели што се тиче подсећања на Први светски рат. Обашка то што је изостала војна парада. У сваком случају, чинило ми се да је много полагано на поруке мултикултурализма, интеграције миграната, оних који нису Европљани у европско друштво; да треба одустати од национализма. И то је изговорио Макрон, који је више пута током кампање понављао да је националиста. Сада је рекао да је национализам издаја патриотизма“, описује Бркић атмосферу у француској престоници.
Занимљиво је, према Бркићевом мишљењу, било место које је на церемонији дато бившим француским колонијама. Без намере да ниподаштава нечије жртве, каже, колоније су ипак дале мањи број жртава од саме Француске, Велике Британије или Србије.
„Видело се непоштовање према историји, и то је оставило горак укус. Нису само наши представници били незадовољни због тога, било је много примедби и од стране других земаља. Иначе, том утиску допринела и француска јавна телевизија, која је приказивала пригодне програме о Првом светском рату. Део тих програма приказиван је на билбордима дуж Јелисејских поља и око Тријумфалне капије. Да је неко ко не зна баш ништа о Првом светском рату гледао тај програм, те кадрове, закључио би да се рат водио негде између неких афричких земаља“, каже Бркић.
Филмови које је приказивао француски јавни сервис показивали су припреме колонијалних трупа за рат, док су се два српска официра видела у два кадра, а земља у којој се одвијају операције обележена је са „Македонија“. Доста разочаравајуће, сматра Бркић.
Бркићеве француске колеге не познају историју толико, осим, како каже, у општим цртама, али у питању је, према његовом мишљењу, друга ствар. У Француској се, каже Бркић, не полаже много рачуна на симболику, нити се уносе емоције у разматрање историје.
„Они су најсрдачније примили земље које им највише значе, од којих највише очекују или имају тамо највише интереса. Није толико битно што је симболика Првог светског рата изневерена, то је било у другом плану. Мислим да је то и разлог због кога су Британци одлучили да имају своју прославу. Они имају своје специјалне званице и неће да их изневере због француских приоритета“, сматра Бркић.
Говорећи о гласинама да се председник такозваног Косова Хашим Тачи срео и разговарао са руским председником Владимиром Путином, а Тачи је на друштвеним мрежама објавио своју фотографију са руским председником, Бркић каже да је, с обзиром на протокол, било могућности да свако поразговара са сваким.
Да је Тачи купио место на коме је седео, било би то, каже Бркић, најбезболније објашњење за Србију, због чега је председник тзв. Косова добио почасно место међу званицама у Паризу. Објашњење да се ради о случајности Бркић, како каже, одбацује, а свако друго објашњење има политичку конотацију. Једно од објашњења у том случају је да се смештањем Тачија иза Путина показује колико је Француској важно независно Косово, што је за Србију болнија порука у односу на све друге.
У дипломатији, форма је у служби суштине, објашњава Јовановић, а суштина је зацртана много пре него што је почело обележавање стогодишњице Првог светског рата.
„Зацртана је, прво, санкцијама против Србије, па сатанизацијом Србије, па агресијом на Србију, па самозваним проглашењем независности Косова, уз помоћ западних сила, између осталог и Француске, па снажним лобирањем свуда у свету да се тај њихов противправни чин легализује, заврши тиме што бисмо ми дигли бели заставу и предали се. Њима смета то што Србија има подршку Русије и Кине у Савету безбедности, што је држи у кондицији да се супротставља даљим притисцима“, каже Јовановић.
Косово је у време Првог светског рата постојало као географски појам једино у оквиру српске државе и није било никаквог основа да се Хашим Тачи појави на трибини у Паризу 11. новембра, додаје он. Јовановић, каже, сумња да је у питању „подмукли покушај“ да се Србија стави пред свршен чин, да јој се, како Јовановић каже, измакне тепих испод ногу тиме што би се направио један, макар на силу, сусрет Тачија и Путина, што је и остварено.
„Не верујем да је било разговора, али тај први чин је за њих велики јер се психолошки може проносити светом и приказивати другим земљама које још нису признале Косово да не оклевају. У питању је, дакле, диверзија која није једина када смо ми у питању“, каже Јовановић.
Цела ствар око распореда седења на обележавању стогодишњице краја Првог светског рата најмање има везе са протоколом, протокол је ту најневажнији и нема тог протокола који није повезан са политиком дотичне земље, категоричан је Јовановић.
Он, како каже, сматра да је објашњење да је истицање косовске заставе у катедрали Нотр Дам ствар цркве, наивно, с обзиром на то да је француска секуларна држава. То је већ било упозорење да може да се догоди нешто још горе.
„То је, можда, био тренутак да се репертоаром ’дипломатске болести‘, под видом прехладе или нечег другог, уздржимо од доласка тамо, без икаквог напада на Французе. Једноставно, регистровали смо њихов први погрешан корак и спречени смо том ’болешћу‘ да тамо идемо. И ништа више. То би било довољно да они разумеју да не могу да се играју са тек тако, да и даље имамо кичму, понос и достојанство и да нисмо спремни да будемо јавно понижавани. Тешко је на то се одлучити, јер време је било прекратко, а, са друге стране, постојала је нада да је тај инцидент споредан“, објашњава Јовановић могућности Србије у односу на француске провокације.
