Француској није први пут да ради тако нешто, подсећа Јовановић. Наш саговорник је сам био сведок када је некадашњи Француски председник Франсоа Митеран наговорио тадашњег српског председника Слободана Милошевића да дође у Хаг на преговоре о бившој Југославији на почетку грађанског рата.
Митеран, који је важио за пријатеља Србије и уважавао доприносе Срба у два светска рата, понудио је тада Милошевићу да се, како Јовановић каже, завађена браћа нађу за заједничким столом, на неутралном терену и да се споразумеју ако могу, а ако не могу, да се врате кућама као да ништа није било.
Међутим, месец и по дана касније СФРЈ Југославија је нестала као држава и сецесионистичким републикама је призната независност.
„Од тада је Француска интегрални део геополитике и геостратегије Запада у односу на балкански простор, где је српски фактор у целини, не само Србија, издвојен као посебно осетљива тачка на коју треба да се окоме. И то окомљавање на Србију траје и дан-данас, мада у нешто лакшим формама“, објашњава Јовановић.
Према стратегији Запада, Србију и даље треба држати под лупом и под притисцима, како би је натерали да признају независност Косова и Метохије.
Довођење Тачија у Париз служи да се инсценира ситуација у којој би се показало да Русија има и алтернативну политику у односу на Србију.
„У овом случају, Путин је био невина жртва целог тог процеса, јер су ставили неког непознатог иза њега, који му је у једном тренутку пружио руку. Сви пружају једни другима руке у паузи и када је видео, он (Путин) се окренуо, али је стиснуо ту руку, као и сваку другу. На крају, учтивост налаже да, када се нађете на неком заједничком скупу, не сматрате једни друге непријатељима. Према томе, минимум је да се рукујете и ако хоћете да разговарате, а ако нећете да се удаљите“, каже Јовановић.
Чак је и разговор са Тачијем, према Јовановићевим речима, део учтивости. То на Русију и на руску политику не може да утиче ни у ком погледу, уверен је Јовановић.
