Живковић, аутор студије монографије „Између ’Велике Албаније‘ и Србије. Нови Пазар, Тутин и Ибарски Колашин (1941—1944)“ додаје да је 1941. године, када је дошло до немачке окупације Србије, на том простору сву цивилну власт преузео бивши народни посланик Краљевине Југославије, бивши члан Џемијета и бивши капетан турске војске Аћиф Хаџиахметовић Бљута, познатији као Аћиф Ефендија, иначе етнички Албанац чија породица води порекло из Ђаковице.
„Једна од основних одлика држања муслимана са простора Новог Пазара и Тутина током окупације Србије јесте идеја ширења ’Велике Албаније‘. Већ у јуну ’41. представници Новог Пазара Аћиф Бљута и Бахрија Абдурахмановић, иначе етнички Турчин, одлазе заједно са албанским представницима Косовске Митровице, Подујева и Вучитрна у Београд на разговоре са комесарском управом и траже да се Нови Пазар припоји Албанији. С друге стране, траже да се српске општине, које су биле распрострањене између Новог Пазара и Рашке, изместе из Дежевског среза са центром у Новом Пазару и припоје Студеничком срезу са центром у Рашки. Кад то Немци нису дозволили, администрација Аћифа Бљуте је 6. јуна 1941. самоиницијативно прогласила одвајање од окупиране Србије и припајање Албанији“, каже Живковић за Спутњик.
Кад ни то Немци нису дозволили, прешло се на нешто оштрије мере, па је у јесен ’41. дошло до масовних сукоба на верској основи између Срба, са једне, и муслимана и Албанаца, са друге стране, чији су циљеви били пражњење простора између Рашке и Новог Пазара, где су Срби живели у доминатном броју, а затим и ширење граница „Велике Албаније“ према северу.
Почетком октобра 1941, немачки гарнизони одлазе из Новог Пазара и Рашке а у Новом Пазару остаје само локална албанска жандармерија и градска милиција, састављена од муслимана. Да би одбранио град од Срба из окружења, Аћиф Хаџиахметовић позива Албанце из Дренице које предводи Шабан Полужа, који ће после подићи побуну 1944. против нових комунистичких власти.
Долази до великих сукоба, Срби у два наврата, предвођени официрима бивше југословенске војске, нападају Нови Пазар, а албанско-муслиманске снаге нападају Рашку и том приликом долази до великог разарања превасходно српске имовине, каже наш саговорник.
Иза целе приче око сукоба код Новог Пазара и Рашке стајала је Италија, каже наш саговорник. Граница између Италије и Немачке ишла је линијом између Новог Пазара и Тутина. Тутин је припао Албанији док је Нови Пазар остао у „Недићевој Србији“.
„Италија је пошто-пото желела ’Трепчу‘, све се врти око овог рудника на том простору. Кад су се Немци повукли у Косовску Митровицу у октобру 1941, да би је одбранили од српских устаника, Италијани долазе на идеју да преко управе у Новом Пазару изазову сукобе у Деженском срезу не би ли тако добили аргумент да са војском уђу на простор немачке окупационе зоне како би сузбили устанике и самим тим били што ближе ’Трепчи‘. У позадини сукоба који трају два месеца води се једна дипломатска борба између Рима и Берлина, преко Тиране и Београда, ко ће узети богата налазишта сировина“, каже Живковић.
Данашњи Бошњаци само су делимично прихватили политику Аћифа Бљуте. Постоје докази да је вршена и насилна албанизација муслимана словенског порекла на том простору — увођење албанског језика у администрацију, качење слика Скендебега и албанских застава по вароши, промена имена улица и јавних места, курсеви албанског и школа на овом језику, афирмација ношења ћулафа уместо фесова и слично. Међутим, постојао је и отпор локалној управи. Пошто је она била у потпуној колаборацији са окупатором — он је могао бити само пасивни, наглашава Живковић.
Кад је реч о положају Срба, они су били под великим притиском на том простору од 1941. до ослобођења крајем новембра 1944. године. Већ у лето ’41. враћа се социјална структура из Османског царства на те просторе, односно средином 20. века враћа се у Европи феудални систем, а Срби опет постају грађани другог реда. Били су наиме, принуђени да плаћају „ушур“ — четвртину годишњих производа домаћинства — муслиманских агама и беговима.
„Током верских сукоба у јесен 1941. године запаљено је више од стотину српских села на линији Нови Пазар — Тутин — Ибарски Колашин — Рашка, и то је резултирало прогоном око 20.000 Срба само према Студеничком срезу. После капитулације Италије септембра 1943. овај процес се уз дириговање албанске управе у Новом Пазару, понавља и тако се поништавају ефекти двогодишњег напора Недићеве владе да се Срби прогнане 1941, врате на своја огњишта“. Новопазарски, тутински и колашински крај су 1944. године били скоро потпуно расељени од Срба, па се може закључити да су они претрпели етничко чишћење за време окупације, каже Живковић.
Аутор студије „Између ’Велике Албаније‘ и Србије. Нови Пазар, Тутин и Ибарски Колашин (1941—1944)“ додаје да се дубока колаборација муслимана огледа и у њиховом масовнијем учешћу у СС снагама. Негде око 150 муслимана из Новог Пазара и околине добровољно је ступило прво у 13. СС дивизију „Ханџар“, а онда и у 21. СС дивизију „Скендербег“, док је поред њих било и између 600 и 700 припадника помоћне СС полиције (ХИПО) под контролом СС команде у Србији.
Живковић додаје и да је постојао кратак период сарадње између колаборационих управа у Новом Пазару на челу са Аћифом Бљутом у Сјеници на челу са Хасаном Звиздићем, са једне, и Врховне команде ЈВуО на челу са генералом Драгољубом Михаиловићем, са друге стране.
Половином ’44. склопљен је споразум о заједничкој борби против снага НОВЈ, али је врло брзо пропао јер је дошло међусобних убистава.
„Споразум је пропао врло брзо након што је ступио на снагу“, закључио је Живковић.
