Откуд толика забринутост лидера Црне Горе, новопечене чланице НАТО-а, када ето има ко да је брани. Није то Ђукановић ближе елаборирао када је у изјави париском „Фигароу“ изразио бојазан да ће „погоршање односа Србије и Хрватске дати полет присталицама ’Велике Србије‘“.
О каквој то „Великој Србији“ прича Ђукановић у тренутку када државни врх Србије чак предлаже и разграничење између Срба и Албанаца на Косову и Метохији, образлажући то потребом изналажења трајног решења. И то када су све гласнији санџачки сепаратисти, а Приштина би радо да се њеној лажној држави припоје и Прешево, Бујановац и Медвеђа.
За историчара Момчила Павловића, директора Института за савремену историју, реч је само о једној у низу провокативних изјава, о перманентној и беспотребној антисрпској пропаганди и кампањи која, како каже, више говори о председнику Црне Горе него о стварним проценама.
„То је, по мени, лекција коју је председник Црне Горе научио као ексклузивни млади комуниста. Прва лекција тог ексклузивног комунизма је о томе да су Срби угњетачки народ и да сви народи и народности треба да се ослободе тог великосрпског угњетавања и хегемонизма, па оно што преостане, када се сви други намире, да то буде Србија. Тако мала да не представља никакав фактор, не само на Балкану, него ни фактор који би заштитио сопствени народ“, истиче Павловић за Спутњик.
Како он сматра, реч је и о рефлексима ратне пропаганде, посебно хрватске, у борби против такозване „Велике Србије“, која се у суштини свела на борбу против првог српског комшијског насеља, а чији је резултат био протеривање Срба из Хрватске и стварања мање или више етнички чистих државица на развалинама Југославије.
Овај историчар то подупире општепознатом оценом о стању српског народа на простору некадашње заједничке државе. У Македонији је готово никакав, на Косову спонзорисани албански шовинизам довео је до тога да је Косово само прогласило независност од Србије, а тамо где су Албанци, Срба готово да нема. У Црној Гори, како се увек говорило, тој другој српској држави, од средњег века до најновијег периода, Србима, али само њима, није признато право на сопствени идентитет, на институције, на образовање на њиховом језику, указује саговорник Спутњика.
„Дакле, реалност је једно, а ратна пропаганда је нешто сасвим друго. Нема потребе да се председник Црне Горе плаши ’Велике Србије‘. Али Србија модерна, јака, има право да критикује, да говори, и што је најважније, да штити интересе сопственог народа ма где тај народ живео на простору бивше Југославије“, истиче директор Института за савремену историју. На питање чиме је уистину изазвано такво реаговање Ђукановића и стоји ли можда још нешто иза тога, овај историчар само указује да је разарањем Југославије највише разорено српство, а да се у подржавању државица и сепаратистичких покрета, који су мање или више директно окренути против Србије, пре свих препознавала америчка политика.
„Као да Србија сада треба да се извињава Милу Ђукановићу што постоји, што постоје Срби, као да нешто дугује Црној Гори. У том смислу и ти захтеви за ратном одштетом у Првом рату, приче о о окупацији, анексији… то су све само провокације које ничему не служе, али падају на плодно тле међу присталицама таквог ексклузивизма“, истиче Павловић. А плодног тла, несумњиво, има још. Само недељу дана пре Ђукановића, после победе на изборима за национални савет Бошњака, беспризорном провокацијом огласио се Сулејман Угљанин назвавши Србију фашистичком творевином која од 1912. под окупацијом држи Санџак, чији статус, ето, још није решен.
Али зар некога уопште чуди што је, на пример, председник Црне Горе у затегнутим односима Србије и Хрватске видео само страх од „Велике Србије“, а не и од увелико присутног усташлука на хрватској сцени. Сви на Балкану, уосталом, добро знамо све, па и то одакле дува Сулејманов безобразлук и Милова забринутост. И не само на Балкану.
Можда ће Ђукановић ипак од данас моћи мирније да спава. Управо у „Фигароу, у коме се жалио на „Велику Србију“, само дан касније добио је одговор из пера Жана Кристофа Бисона. Жестоко критикујући администрацију Француске зато што на манифестацији поводом века од завршетка Великог рата Србија није имала третман какав заслужује, неупућене је подсетио каква је то земља. Уистину велика.
