Ревизија представља поступак испитивања истинитости, вјеродостојности одређених појава и процеса. Уобичајено се испољава у односу на испитивање законитости и тачности финансијских извјештаја. Покушаји да се она примјени на историјске догађаје нису били ријетки, али су се увијек показали као безуспјешни.
Величину побједе у Првом свјетском рату је увредљиво умањивати. Сваки нормалан човјек би морао застати и мислима одати почаст свим жртвама те сурове људске кланице која је однијела безмало педесет милиона живота и означила прекретницу у цивилизацијском развоју.
Срби и Аустријанци, Французи и Њемци, Руси, Турци, Енглези… заустављени су у животу, независно да ли су били на побједничкој или на страни поражених. Срушена су четири велика царства, али је цијена њиховог пада била толика да се тадашњи свијет зарекао да се такво нешто никад више не понови. Поновило се, нажалост, већ након двије деценије и то у још страшнијем облику.
Обиљежавајући вијек од тадашњих догађаја, имали смо прилику да се подсјетимо како је ондашња Србија, уморна од два балканска рата, била спремна на све уступке како би избјегла рат са Аустроугарском и, фактички, испунила све немогуће услове из ултиматума. Али тај је папир (баш као и онај каснији из Рамбујеа поводом Косова и Метохије) био написан да захтјеви које је садржао не би могли бити у цјелости прихваћени.
Након ратне голготе која је трајала четири године и незабиљеженог страдања српског народа, Србија се побједоносно вратила на своје огњиште и донијела слободу Црној Гори и свим славенским народима који су вјековима стењали под аустроугарском чизмом.
То је била и најсјајнија потврда братске везе Црногораца (тада је црногорство било ужа одредница у односу на припадност српском националном корпусу), са Србијом као државном матицом. Говорило се: „Да није било Божића на Мојковцу, не било ни Васкрса на Кајмакчалану“.
Тако је било, тако је писало и то се знало претходних стотину година.
А онда су Емануел Макрон (који стално заборавља да је изабран за предсједника Француске само да то не би постала Марин ле Пен), Мило Ђукановић и Хашим Тачи предводили процес другачијег тумачења историје. Отворили су процес ревизије, дајући сопствене оцјене тачности дотадашњег неспорног наратива о узроцима и посљедицама тог рата.
Али историја није завршни рачун неког предузећа. Она се десила и не може бити промијењена. Мудри Црногорци су говорили: „Учињеном послу мане нема“.
Да ли је Краљевина СХС (каснија Југославија) била грешка и зашто су Срби прихватили Хрвате и Словенце у заједничку државу? То није питање од чијег бисмо одговора данас имали јасније путоказе. Наши умни и славни преци су урадили тако, јер друге могућности није било. Војска која је учествовала у незадрживом јуришу слободе свуда је била примана као ослободилачка и сви су јој се нудили. Србија је, ширином своје душе, била отворена за све (како су сами себе представљали) братске јој народе.
Историјски токови су непредвидиви и не зависе само од воље појединих група људи. Они се стекну у законитости од којих онда почиње нова историја.
Управо због тога морамо да изучавамо историју иако је никако не можемо промијенити. Циљ историчара није, како корисно објашњава израелски историчар Јувал Ноа Харари („Хомо Деус“), да на основу историје предвиђају будућност, већ да освијетле све околности које су довеле до тога да одлуке из прошлости буду управо такве, а не онакве.
Проучавање историје неће нам рећи шта треба да одаберемо у нашој стварности, али ће нам барем пружити више могућности. Или, додали бисмо, историја ће нам казати које могућности јесу, а које нису реалне у датим геополитичким приликама.
Искривљавање (ревизија) историје искључиво има за циљ дневно политичке прилике и кратког је даха, будући да се не може ослонити ни на једну провјерљиву чињеницу.
Огромна већина Срба и Црногораца осјећа тугу због судбине која је задесила наше претке, али и неизмјеран понос због њихових дјела. Захвални смо им на жртвама које су поднијели за нашу будућност. Односно на прилици да се попут њих, али у знатно лакшим околностима, и сами изборимо за своју државу и за своје парче слободе.
То је главни ток нашег историјског постојања. У њега се, прије или касније, уливају и сви ревизионистички брзаци.
Или се улију или нестану.
