Бранислав Брајан Рашић је човек који је љубав према рокенролу претворио у дивну професију која траје више од 40 година. Домаћа јавност га препознаје као некога ко је више од деценију званични фотограф Ролингстонса, али сликао је највеће звезде, Мајкла Џексона, Тину Тарнер, Мадону, Еми Вајнхаус, Витни Хјустон, Селин Дион, Боуија, Ди Парпл, Клеш…
Гост Спутњика познат је делу јавности и као неко ко је правио селфи фотографије у време када та, данас популарна форма, није ни имала назив какав данас познајемо. И то ни мање ни више са једним ’Битлсом‘.
Почетак каријере био је препун радости и усхићења када сам био близу највећих светских звезда, желео сам да овековечим сваки такав тренутак, а то је често била потпуна катастрофа, јер су апаратом руковали потпуни лаици, присећа се Рашић.
„Селфије сам почео да радим инстиктивно, како би био сигуран да ће фотографија да успе. Временом сам се потпуно извештио да добро усмерим апарат и тако су настали први селфији са звездама. Са Полом Макартнијем сам се сликао 1996. године, није први, али дефинитивно је селфи са најпознатијим живим чланом славног бенда. Сећам се да сам намерно поставио објектив од 17 милиметара како бих спречио било какву шансу да не успе фотографија“, присећа се Рашић тренутка који и без те фотографије не би никада заборавио.
Џегер — стопроцентни бизнисмен у телу рокера
За Стонсе, за које ради више од деценије, наш саговорник каже да су пре свега — пословни. Признаје да се у комуникацији са Миком Џегером често осећао попут приправника под тремом и страхом од грешке.
То је велико страхопоштовање, заправо, волим да радим са тим осећајем и том енергијом која је добро за посао, каже.
„Џегер је главни у бенду, он води посао. Он је стопроцентни бизнисмен, ту нема претераних емоција, али опет, све су то људи, па буде и опуштених тренутака. Најдражи ми је Кит Ричардс са којим сам баш недавно провео цело поподне на потписивању његове књиге. Опуштен, нормалан и искрен. Бенд је диван скуп различитих људи где је свако препустио својој улози и сви су — Ролингстонс“, открива нам Рашић бенд из кулиса.
За нездрав живот рокера каже да је прошлост о којој се сада испредају разне приче, јер огромна километража коју Џегер истрчи на бини не би била могућа уз такав живот. То све прате многа одрицања, пре свега од стеротипних уживања рокера, али и напора попут редовног тренинга уз надзор стручног лица који прати 75-годишњег фронтмена по турнејама.
Поносан на рад са Боуијем
Саговорник Спутњика је овековечио много тренутака каријере врхунског уметника Дејвида Боуија, а најзначајније је сабрао на „ин мемориам“ изложби у родном граду, у Југословенској кинотеци.
„Познавали смо се, али трудио сам се, као и са другима, да будем што мање упадљив, али било је ту и осмеха и размењених речи. Када је отишао имао сам исти осећај као када сам раније губио драге људе. И сада док говорим о томе имам неку емоцију. Радио сам промоције његових честих промена имиџа, по чему ће остати упамћен, што је њему било јако важно. Поред тих честих промена изгледа увек је био Дејвид Боуи“, присећа се наш саговорник, са сетом, човека који је обележио једну епоху.
Синатра је највећи!
Иако је четири деценије у друштву највећих звезда данашњице, Рашић са посебним уздахом великог поштовања говори само о Френку Синатри.
Само што сам га два пута у животу сликао, гледао и слушао за мене је неизрецива част, каже.
„Видети га на бини била је невероватна прича, јер он је највећа звезда која је газила овом планетом. Привилегован сам својим великим слушалачким опусом. У раној младости сам први пут чуо и остао задивљен ’Странцима у ноћи‘. Имам све што је снимио у каријери, можда још нисам све преслушао, али ми је важно да имам све од човека који је љубио најлепше жене света, дружио се са најжешћим момцима, учествовао у осмишљавању Лас Вегаса како би имали где да се проводе. То су заиста озбиљне ствари“, каже нам Дорћолац са четири деценије дугим стажом у Лондону.
ЈУ група је домаћи ЗЗ Топ
Боравак у родном граду Рашић је искористио и за недавни наступ ЈУ групе у једном земунском локалу, не скривајући да је велики обожавалац, још од раног периода нашег рок састава коју пореди са чувеним америчким рокерима.
Поносан сам што су ми данас Јелићи и добри пријатељи, каже Рашић.
„Приредили су врхунску свирку и могу њихову енергију да поредим са групом ЗЗ Топ. Мислим да би Били Гибонс био одушевљен да је био пре неко вече у том клубу. Рокенрол је универзални језик, квалитет се препознаје, без обзира одакле долази и каква машинерија стоји иза“, наглашава заљубљеник у рокенрол са фото-апаратом који му је донео несвакидашњи живот и каријеру коју само ретки остваре.
