Конзервативни републиканци, који су били на власти 12 година, нису веровали у одрживост совјетског пројекта, осуђујући политику бољшевика. Ставови САД према Совјетском Савезу променили су се за време председника Френклина Рузвелта, који је био присиљен да се бори против велике економске кризе, а плашио се и могућих последица немачко-јапанског савеза.
Стицајем околности, историја руско-америчких односа постоји дуже него саме САД као држава. Године 1698. у оквиру Велике амбасаде цар Петар Велики састао се у Лондону са Вилијамом Пеном, оснивачем колоније Пенсилваније, која је касније постала једна од држава САД. Касније, током рата за независност, Руско царство је одбило да помогне Британцима и, објавивши неутралност, тајно подржавало Американце.
Године 1809. званично су успостављени дипломатски односи између Русије и САД. Упркос чињеници да се трговци и морнари младе државе нису увек добронамерно односили према становницима Руске Америке, односи између Санкт Петербурга и Вашингтона били су прилично мирни. Русија и САД потписале су низ билатералних међународних докумената, а 1867. године САД су од Русије откупиле Аљаску.
Односи између Русије и САД су почели значајно да се погоршавају осамдесетих година 19. века, када су се Американци окренули према Далеком истоку и почели да лобирају за своје интересе у том региону. У америчком друштву је постепено почела да се формира идеја о Русији као о „неслободној“ држави.
Почетком 20. века адмирал Алфред Мехен, бивши члан Комитета за поморску стратегију САД, разрадио је планове за обуздавање „континенталне“ Русије стварањем снажног блока морских сила. Током Руско-јапанског рата САД су пружале активну економску, дипломатску и војно-техничку подршку Јапану.
Револуционарни фактор
До одмрзавања односа између Русије и САД дошло је тек 1917. године након Фебруарске револуције и званичног уласка САД у Први светски рат.
Званичници Вашингтона су са опрезом пратили Октобарску револуцију. Стејт департмент је упутио инструкцију Амбасади САД у Русији са саветом да се уздржи од директних контаката са руководством бољшевика.
Међутим, америчке власти се на почетку нису слагале са Енглеском и Француском, које су већ крајем 1917. године почеле да се припремају за интервенцију и да деле Русију на зоне утицаја.
Почетком марта 1918. године амерички председник Вудро Вилсон је чак упутио поздравни телеграм на Сверуски конгрес совјета у Москви. Вашингтон је рачунао на то да ће убедити бољшевике у неопходност савеза са Антантом и заједничких војних акција против Немачке. Међутим, совјетска Русија је желела мир по сваку цену, како би се опоравила.
У пролеће 1918. године Енглеска и Француска послале су своје трупе на север Русије, а Јапан на Далеки исток. Американци су 15. августа званично престали да признају државност Совјетске Русије и послали своје експедиционе снаге у Владивосток.
Упркос декларативној неутралности, Американци су се односили екстремно окрутно према Русима, једнако према онима који су стварно подржавали бољшевике и према онима који су били оптужени за то без икаквог разлога. Цивиле су мучили, пљачкали, илегално затварали и убијали. Велики број руских сељака је, делом због америчких интервенциониста, прешао на страну црвених. Када је постало јасно да Бели покрет у Русији нема никакве перспективе, америчке власти су донеле одлуку да повуку своје снаге. У априлу 1920. године оне су напустиле територију Русије.
Још раније, у септембру 1919. године представници Амбасаде САД су напустили Русију. Вашингтон је као амбасадора Русије у САД сматрао Бориса Бахметјева, именованог од стране Привремене владе, све до јуна 1922. године. У периоду 1918. и 1919. године Савет народних комесара је два пута покушао да успостави дипломатске односе са САД, али га је Вашингтон игнорисао. У јесен 1922. године, САД су званично укинуле овлашћења руских конзула која су раније имали на њиховој територији.
Републиканско замрзавање односа
„Неприхватање стварања Совјетског Савеза, основаног 1922. године, повезано је са идеолошким разлозима. У САД су на власт дошле крајње конзервативне снаге које су се веома залагале за приватно предузетништво, а политика која томе не одговара сматрала се као богохуљење и нешто немогуће“, рекао је за РТ шеф Центра за војно-политичка истраживања Института САД и Канаде Руске академије наука Владимир Батјук.
Године 1921. председник САД постао је Ворен Хардинг, што је био почетак дванаестогодишње хегемоније Републиканске партије у Белој кући.
„Упркос одсуству дипломатских веза, двадесетих година прошлог века постојале су трговачке и економске везе између Совјетског Савеза и САД, али због политичких препрека оне нису могле нормално да се развијају“, приметио је Батјук.
Званичници Вашингтона не само да су одбијали да помогну америчким бизнисменима да сарађују са СССР-ом, него су у одређеној мери свесно ометали сарадњу.
„Републиканци су били велики антикомунисти. Они су рачунали на то да Совјетски Савез неће издржати изазове који му се намећу и да ће доћи до његовог распада. Чак и када је почела Велика криза, сматрали су да то неће дуго трајати и због тога нису хтели да мењају своју спољну политику, која је увелико ометала економски развој САД. Администрација Херберта Хувера, који је дошао на власт 1929. године, отворено је ометала сарадњу америчких трговаца са Совјетским Савезом“, констатовао је за РТ главни научни сарадник Института САД и Канаде РАН Владимир Васиљев.
Нешто пре почетка економске кризе, у априлу 1929. године, амерички државни секретар Хенри Стимсон, као одговор на позиве да се успоставе дипломатски односи са СССР-ом, званично је обавестио Америчку федерацију рада да Бела кућа не планира да промени своју политику према Совјетском Савезу. Године 1932. Стимсон је потврдио такав став америчких власти у преписци са дипломатама и сенаторима.
Упркос чињеници да је Москва почетком тридесетих година 20. века купила 77 одсто трактора и 57 одсто машина за обраду метала од укупне количине извезене из САД, а индустријска производња се на захтев Совјетског Савеза вршила у 36 држава, Хувер је увео нове порезе за фирме које послују са СССР-ом, а републиканци су иницирали стварање антисовјетских истражних комисија.
Одмрзавање односа у Рузвелтово време
„Ставови САД према Совјетском Савезу почели су да се мењају тек након што је 1933. године демократа Френклин Рузвелт постао председник САД. Он је економску кризу схватио озбиљно и дошао је до закључка да треба мењати спољну политику“, нагласио је Васиљев.
Москву је 1933. посетио бивши шеф мисије Црвеног крста у Русији, познати амерички друштвени и политички активиста Рејмонд Робинс. Још за време револуције он се није слагао са бољшевицима, али је њихов долазак на власт сматрао готовом ствари, а покушаје негирања политичке реалности контрапродуктивним. У пролеће 1933. године он се састао са комесаром за спољне послове СССР-а Максимом Литвиновом, а касније и са Јосифом Стаљином. По повратку у САД, Робинс је известио Рузвелтово окружење да је совјетско руководство спремно за конструктивни дијалог са САД.
Први дипломатски помак догодио се 16. маја 1933. године, када се председник САД обратио званичницима 53 земље са предлозима који се тичу међународне сарадње, а предлог је упутио и Совјетском Савезу. Председавајући Централне изборне комисије Михаил Калињин подржао је Рузвелтове предлоге.
Међутим, такав став Беле куће у почетку није одговарао званичницима Стејт департмента. У јулу 1933. године, Министарство спољних послова упутило је поруку америчком председнику са неприхватљивим условима за преговоре са Совјетским Савезом: да Москва призна све дугове царске и Привремене владе, да се исплати надокнада за имовину која је национализована након Револуције и што је најважније да се превазиђу разлике између друштвене и економске структуре САД и СССР-а.
Америчке дипломате су тврдиле да совјетско законодавство, монополистички карактер спољне трговине СССР-а и класни карактер државе онемогућавају развој односа између Москве и Вашингтона. Истовремено су представници економског блока председничке администрације убедили Рузвелта да је неопходно изградити дијалог са СССР-ом.
Почетком октобра 1933. године министар спољних послова САД Кордел Хал инсистирао је на томе да Москва призна стари дуг и да то буде услов за почетак преговора, али Рузвелт није подржао ту идеју.
„Стварност је била таква да је коначно требало озваничити економску сарадњу између САД и Совјетског Савеза. Осим тога, америчка администрација је била узнемирена због доласка нациста на власт у Немачкој и била је принуђена да тражи геополитичку противтежу Берлину“, истакао је Васиљев.
Према речима Владимира Батјука, званичници Вашингтона су такође били веома забринути због повећане активности Јапана у пацифичком и далекоисточном региону. Према мишљењу неких америчких дипломата, успостављање дипломатских односа са СССР-ом требало је да обузда спољнополитичке амбиције Токија. Сходно томе, државни секретар Кордел Хал променио је своје мишљење и на редовном састанку са Рузвелтом је признао да је СССР мирољубива земља, па је вредело да се размотри могућност сарадње са Москвом.
Представници пословног света и јавне организације су истовремено пружали подршку успостављању дипломатских односа са Москвом. У САД је створено Друштво пријатеља Совјетског Савеза, које је 1933. године имало своја представништва у 20 земаља. Представници 268 америчких институција високог образовања обратили су се Рузвелту са петицијом у знак подршке сарадњи са СССР-ом.
Дипломатски односи
Десетог октобра 1933. године Френклин Рузвелт обратио се Михаилу Калињину са поруком у којој је билатералне односе између две земље назвао ненормалним и предложио је њихово регулисање, што је Калињин подржао. На преговоре у Вашингтон 7. новембра је допутовао народни комесар за спољне послове Максим Литвинов.
Кордел Хал је покушао да покрене питање дугова, компензације, увођења посебног правног статуса за Американце у СССР-а и ограничења активности Коминтерне. Међутим, Литвин је одбио разматрање тих тачака и подсетио на штету коју су САД нанеле совјетској Русији током војних интервенција. Рузвелт се прикључио преговорима. Представници Москве и Вашингтона сложили су се са тезом да је неприхватљиво ширење милитаризма у свету. Такође је извршена размена документације која се тиче узајамног поштовања суверенитета.
На крају преговора, совјетска страна се сложила да удовољи делу економских захтева Вашингтона у замену за кредит, а такође је решено питање новчане надокнаде за интервенцију. Са друге стране, Рузвелт је поништио све остале услове, које је раније поставио Стејт департмент.
Шеснаестог новембра 1933. године званично су успостављени дипломатски односи између САД и СССР-а.
„На Рузвелтов став о совјетском питању, осим жеље да подржи америчку економију и успостави противтежу Немачкој и Јапану, утицала је и чињеница да је нови амерички председник имао прилично левичарске ставове. Њега је интересовало совјетско искуство у решавању глобалних социјалних и економских проблема. И није чудо што су се управо за време Рузвелтове владавине у САД десиле политичке и економске промене на плану државног уређења економије и рада“, објаснио је Васиљев.
„Међутим, након Другог светског рата, из којег је Вашингтон изашао у добром економском стању, у Сједињеним Америчким Државама победила је реакција. Мере које је Рузвелт предузео по питању зближавања са Совјетским Савезом током Велике економске кризе оцењене су као екстремне и укинуте су. Започет је сукоб са Москвом, што је америчка елита оценила као враћање америчке политике у нормално стање“, закључио је Владимир Васиљев.
