Голдштајново дело је објавила издавачка кућа „Фрактура“, а према речима издавача Сеида Сердаревића, аутор на око хиљаду страница монографије доноси обиље архивске грађе, али и приче конкретних људи — чувара и жртава тога логора. Сердаревић је оценио и да Голдштајн јасно одговара на ревизионизам који је о Јасеновцу у јавном простору присутан од 2012. године.
Уз напомену како се „чини да знамо све о логору смрти Јасеновцу, који и данас изазива ноћне море“, аналитичар, коментатор и публициста Вук Перишић сматра да са ревизионизмом треба полемисати јер се не може избећи и јер је то цивилизацијски проблем. Он је додао да се не ради само о историјском ревизионизму — ревизионизам је присутан у многим сферама живота као што је, на пример, негирање потребе за вакцинацијом, које је узело маха.
Јасеновачки логор смрти је, каже Перишић, „крвава фуснота нацистичке окупације Европе“, а у Голдштајновој монографији први пут је на једном месту монографијски обрађен један од феномена Другога светског рата, пренео је „Вечерњи лист“.
Перишић се осврнуо на, како је рекао, две „епизоде“ из монографије. Једна се односи на дечаке старости од 10 и 11 година за које су, наводи Голдштајн, усташе сашили мале униформе и они су у њима морали да учествују у мучењима и злостављањима заточеника.
Друга „епизода“ о којој је говорио Перишић је то што су усташе у Јасеновцу заточиле и „цвет хрватске интелигенције“, међу којима су били и Грга Новак и Антун Барац. Истина је да су они имали друкчији „третман“ од осталих и да нису били физички злостављани, а били су смештени и у бољим условима. Ипак, оценио је Перишић, њих су мучили на други начин тако што им нису дали да читају ништа друго до „Огњишта“ Миле Будака. Сматра да је важно разумети узрочну везу између тих двеју епизода.
Рецензент те књиге Горан Хутинец оценио је да је Голдштајн обрадио тему Јасеновца на модеран начин, у складу с начелима „интегрисане историје“ у чему се у Хрватској доста каснило, а код аутора је присутна већ у књизи „Холокауст у Загребу“, али је сада тај приступ изоштрен до крајњих ефеката.
Хутинец је подсетио да је монографија требало да буде научни пројекат који није реализован из разлога који су знани само онима који су тако одлучили. Нада се да ће монографија још јасније приказати какав је уистину био усташки режим.
Уз напомену како се често пише о броју жртава, Хутинец је оценио да је Голдштајнова монографија „добар показатељ како се бројкама може вратити људско лице“. Ипак за њега је још важније што монографија успева да осветли празнину која је остала иза жртава.
Голдштајн је посведочио да се усташким логором у Јасеновцу бави више од 20 година, још од 1999. када је био сведок на суђењу Динку Шакићу, једном од бивших заповедника Јасеновца. Подсетио је да је заједно са „својим старим (Славко Голдштајн)“ у књизи „Холокауст у Загребу“ из 2001. једно поглавље посветио јеврејској јасеновачкој трагедији, те да су поступно проширили ту причу на општи приказ историје Јасеновца у књизи „Јасеновац и Блајбург нису исто“ из 2011. године.
Приказ је тако, рекао је, достигао стотинак страница и био је костур за ширење текста, али га је требало реорганизовати. Споменуо је да је покојном оцу предложио да заједно напишу књигу, али је отац тада имао други пројект, те се њихова сарадња није остварила.
Открио је да је књигу је почео да пише у време док је био амбасадор у Паризу и да она садржи две паралелне приче. Прва се односи на хронологију логора, од његова настанка у августу 1941. до нестанка у пробоју у априлу 1945. године, а друга је проблематска у којој се бави темама као што су депортације, пљачке, глад, мучење, убијање и умирање.
Голдштајн је напоменуо да је прочитао и анализирао многа и различита сведочења, међу којима и она Илије Јаковљевића, Ервина Милера и Милка Рифера, те истакао како су она битан темељ књиге и мозаик приче о логору Јасеновац.
Тако је Ервин Милер сведочио да се спасао у пробоју логора и да људи нису могли да му верују шта је све преживео, јер је то, како је и сам Милер рекао, могао да преживи само логораш, додао је Голдштајн.
Хрватски историчар је рекао да готово нико од присутних у публици не би могао да преживи Јасеновац, јер је у пробоју просечна старост осамдесет и шест преживелих била 26 година, а најстарији преживели имао је 44 године. Подсетио је и да је његова професорка Мирјана Грос, када је након дуга времена проговорила о свом логорашком искуству, рекла да је свако јутро снажила вољу говорећи себи: „Можеш да преживиш до вечерас“, а тако је успела да спасе и мајку.
