СВИФТ је техничко средство за обављање међународних (међубанкарских) плаћања и као такво би требало да буде доступно свима. Његово руководство има задатак само да одржава средства и параметре система али је, што се више пута показало, оно постало епицентар политичких притисaка који их тјерају да изађу из изворног мандата. Искључивање Ирана је оправдано одлуком Америке да пооштри санкције тој држави.
Искључивање неке државе из међубанкарског система плаћања представља класичан акт (економске) агресије. Као што се у ратним играма стално увећавају поља сукоба и одмјеравања моћи, тако и економија постаје све важнија ратна зона. Финансије су веома убојито оружје. Економске санкције, замрзавање средстава на банковним рачунима или забрана банкарских трансакција, уз обавезујуће судске пресуде и заплијену новца и робе широм свијета, jeсу оружја по слободном избору.
Тако је „Њуjорк тајмс“ својевремено извјестио да је високи службеник у америчком министраству финансија задужен за замрзавање било чијих рачуна у банкама „омиљени ратни командант предсједника Обаме“.
Али овај конкретни поступак није у домену све израженијих сукоба у сајбер-простору. Он више личи на арсенал хемијско-биолошког оружја гдје се, употребом тешко уочљивих агенаса, у други систем убацују разарајуће и дугорочно опасне посљедице.
Савремено пословање је незамисливо без глобалног банкарског система. Зато је и овај ударац Ирану тежак и неминовно ће изазвати бројне негативне посљедице. Укључујући и свакодневни живот Иранаца. На то, без обзира на цијену која ће бити плаћена на нивоу свјетске економије, рачунају и креатори ове одлуке, укључујући наду да ће незадовољство грађана Ирана довести до рушења власти и замјене другом, која ће бити по вољи Америке.
Иако Америка има богато искуство на овом плану, тешко је повјеровати да се у данашњим глобалним приликама овако радикалан циљ може остварити. Још током 2012. и 2013. године Америка је била избацила Иран из међународног система плаћања, што је значило да Иран није могао да прима страну валуту (доларе) за нафту коју је извезао, или да плаћа опрему за прераду и транспорт нафте. То је била замало успјешна тактика, али је у децембру 2013. године Америка прогласила „побједу“ и, у оквиру нове политике детанта према тој земљи, одмрзла милијарде иранских долара.
Каснији развој догађаја је показао да је за Америку то била тек практична вјежба за финансијски напад на Русију, прозирно правдан „анексијом“ Крима. Удар је био силовит и остварен је преко ограничења руском банкарском сектору и преко берзе. Али да Русија није Иран почињало је да бива јасно и најтврдокорнијим јастребовима америчке казнене политике према свима.
Упркос ратној реторици, Америка у овом рату није употријебила најтеже финансијско оружје. Она није избацила руске банке из међународног система плаћања, није замрзла њихова средства и није спријечила унутрашња плаћања „Виза“ и „мастеркард“ кредитним картицама.
Зашто?
Ваљда што би на тако драстичан напад одговор морао бити сличан. Русија би могла приступити распродаји америчких државних записа по цијенама које би, ако не одмах уништиле, а оно добро уздрмале америчке јавне финансије. Друго, могла би конфисковати имовину и улоге страних корпорација на својој територији, од чега би имала добит од више стотина милијарди долара.
Након готово три године жестоких сукоба иза сцене (почетком 2015. године) свијет се будио у новој реалности. У пружању помоћи посусталим економијама, Кина је постала ефикаснија од ММФ-а. Реализацијом руско-кинеског споразума вриједног 150 милијарди долара о међусобној трговини у националним валутама, Кина је помогла у рјешавању проблема ликвидности руске националне валуте, али и додатно потиснула долар из глобалних, а посебно међусобних трансакција.
Крајем децембра 2014. године учињен је огроман искорак у односу на претходни, чисто теоретски споразум, о слободној размјени њихове двије валуте. Код оваквих међудржавних споразума, пут од добре воље до реализације изразито је тежак, посут техничким и осталим ограничењима, чије савладавање захтијева огромне ресурсе, знање и вријеме.
Актери оваквих споразума нису само владе, већ превасходно банке и корпорације из обје земље, са својим мотивима и профитним интересима које треба уградити у дух договора, односно мотивисати их да дјелују у остварењу његових одредби.
Свјетски финансијски систем је повезана и интерактивна мрежа у чијој основи се (и даље) налази амерички долар. Он је јединица мјере на коју сваки банкарски софтвер има референцу. Стога није нимало једноставно остати у систему, што је нужност, али и прилагодити га својим интересима, што је императив.
Самовоља и искључивост америчке владе производи за њу потпуно нежељени ефекат. Умјесто да јача долар, она просто присиљава друге државе да га се што прије отарасе.
