Добро је, и на неки начин утешно, да је српска полиција одмах похапсила црнокапуљачаше, али је цела слика расцепаног Борковог потиљка, шокираног погледа и окрвављене кошуље, оставила горак утисак.
Неко семе зла је дубински посађено у српском друштву и почело је да пушта корење.
Нека клица раздора која се у Србији деценијама па и вековима залива, поново је промолила расцопану главу и дошла на корак од неконтролисане фазе.
Друштво као да је на ивици да склизне у опасан унутрашњи рат. Свакодневне гневне речи које су изгубиле вредност куљају са свих страна политичког спектра, оптужујући оне друге — за најгора кривична дела.
Одговор на све те гневне, непрекидне, неумерене и неодмерене оптужбе морали би коначно да дају правосудни органи.
Али најопасније што може да се деси Србији је да у јеку драматичне битке за опстанак државе, док Срби у Ораховцу и Великој Хочи са молитвом, дрхтајем и зебњом дочекују јутро, на улицама Београда, Крушевца, Чачка, Зајечара, Краљева, Ужица… видимо српску крв.
Просто је немогуће да су домаћи политички лидери, било да су власт или су били власт, одувек заговарали цивилизован дијалог са свима у свету, са свима у окружењу, па и са бившим српским крвницима, само не дијалог између себе.
Србија је земља у којој је убијен премијер. Србија је земља у којој је у годинама иза нас пуцано у чело политичким противницима. Србија је земља у којој су бацани у фрушкогорску кречану политички неистомишљеници. Србија је земља у којој су, само у најсавременијој историји, убијани и пребијани и припадници и власти и опозиције.
Не играјмо се ватром. Ни једни ни други ни трећи ни пети.
Србија је земља која је и у Другом светском рату најпре подељена у две антифашистичке војске које су се међусобно поклале и потаманиле.
Није Србија ни под једним режимом у последњих тридесет година била светлост демократије.
Али савремена медијска оруђа, телевизије, таблоиди и друштвене мреже које не извештавају већ потпирују ратове и све мање личе на информативне канале, а све више на канализацију дезинформација, доводе друштво у опасно стање.
Физички сукоби данас јесу инцидент, али за месец, два, три, пет могу постати правило.
А шта уколико баш ти сукоби у једном моменту послуже одлично и неким страним факторима да методама које смо видели и у Србији али и у бројним другим земљама, упале фитиљ како би лакше докусурили Србију и остварили своје интересе у региону. Како ће се Србија као држава носити са изазовима и борбама које тек долазе ако дубински унутар српског бића буде буктао суштински грађански рат?
Сад је још све врело, наелектрисано, гневно. Али долази дан кад ће неко морати да удари у астал и каже:
„Доста!“
Неко ће морати да врати ствар у какву-такву нормалу. Да политичке односе пацификује бар испод нивоа битке до потпуног истребљења.
То изискује акцију државе, најмоћнијих људи, свих политичких опција, цркве, интелектуалне елите, културних посленика, медија.
Свих који мисле добро Србији.
У противном, тешко је прогнозирати да се нећемо нагледати још крвавих кошуља. Чије год да су.
