Мара Малагурски је рођака режисера и продуцента, сарадника Спутњика, Бориса Малагурског, чији су преци у Суботицу и околину дошли у време битке код Сенте 1697. године из ополског војводства у данашњој Пољској.
Били су веома утицајни, један од учесника Велике Народне скупштине, Албе Малагурски, био је и градоначелник, па једна улица у Суботици данас носи његово име. Сви су радили на томе да град остане словенски, а посебно прабака Мара, каже Борис Малагурски.
„Одупирали су се мађаризацији, трудећи се да се не асимилују, да задрже свој словенки карактер, словенску посебност. Они су били Буњевци, али су волели Србију, увек, то се показало на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918, када је чак шест Малагурских било у скупштинским клупама. Сви су гласали за присаједињење Војводине Краљевини Србији“, каже наш саговорник.
Међутим, Борис Малагурски с изузетним поносом говори о, и из данашње перспективе, сто година касније важној чињеници. Међу шест представника шире породице, на Скупштини је била и једна жена, његова баба-тетка.
Мара Малагурски, касније удата Ђорђевић, школовала се у Штросмајеровом заводу у Ђакову, а након тога прешла на Вишу женску школу у Суботицу. Студирала је енглески језик у Лондону.
Као књижевница и етнограф, с великом пажњом је неговала буњевачку културу, а о њеној оданости Србији и Словенима говори знамење које је добила, Орден Светог Саве петог степена, Белог орла петог степена, Орден руског Црвеног крста у Паризу и Крста руских ратних инвалида. За присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини гласала је са још шест припадница лепшег пола, које су народ представљале на Скупштини, подсећа Малагурски.
„По породичном предању знам да су Малагурски увек изузетно ценили жене у својој породици, нису сматрали да треба да буду на периферији одлучивања, већ да треба да буду равноправне са мушкарцима. Поготово када се ради о политици. Она је заправо имала велику подршку своје породице у свему што је радила, у политичком деловању и књижевном раду. Управо захваљујући подршци породице успела је да се нађе у скупштинској клупи и да гласа за присаједињење Србији“, каже наш саговорник.
Буњевци су историјски били врло уско везани за српску заједницу у Суботици, били су потпуно равноправни, а права су им загарантована и једном од одлука чувене Скупштине. „Народна управа управљаће означеном територијом на основу начела потпуне слободе и равноправности за све народе. Сваки грађанин има неоспорно право, да на свом матерњем језику општи са свима властима“, стоји у једној од одлука. За овакву одлуку заслужна је и моја породица, која је увек желела добре односе са својим комшијама, каже Малагурски.
„Главни мотив бакиног књижевног и етнолошког рада је био да се сачувају буњевачки обичаји, словенски обичаји који су их везивали за српске и српску, односно словенску заједницу. И једни и други били смо и јесмо — Словени. На ту чињеницу се пре 100 година гледало више него данас, иако су и Срби и Хрвати Словени, па и Бошњаци, данас има пуно више подела, тада су Словени били на истој страни. У том смислу је очување буњевачке било равно очувању словенке културе“, објашњава Малагурски.
Сто година касније Буњевци у Војводини покушавају да докажу да нису Хрвати, иако су католици, искључиво како би остварили широка права која има хрватска национална мањина и сачували своје јединствене обичаје и језик.
Сто година од Велике народне скупштине на челу буњевачке заједнице у Војводини је жена, Сузана Кујунџић Остојић. Ако јој је узор Мара Ђорђевић — Малагурски, Србија не треба да брине за своју етничку разноврсност и културно и језичко богатство.
Да би Буњевце учинила видљивим Мара Малагурски водила је Суботичанке у Београд да наступају у народним ношњама пред краљевском породицом, али и на Радио Београд, како би их чуо и народ вароши београдске. Била је члан управног одбора Кола српских сестара и Друштва књижевника Србије.
