Подгоричка Скупштина засиједала је од 24. до 29. новембра, а најважнија сједница одржана је 26. новембра, када је донијета одлука о уједињењу Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије, као и одлука о детронизацији династије Петровић Његош.
Циљајући на симболику стогодишњице од 26. новембра 1918. године, непознати починиоци су тачно вијек касније, на данашњи дан — 26. новембра 2018. године Подгорицу као и већину црногорских градова поново облијепили бизарним плакатима са поруком „Никад више 1918“.
Свјетла испред управне зграде Главног града Подгорице такође су угашена синоћ и тако ће, како је саопштено, остати до наредног четвртка.
„На симболичан начин желимо јасно да искажемо однос према Подгоричкој скупштини, догађају који засигурно представља мрачну страну црногорске историје. Подсјећамо, 24–29. новембра 1918. године, одлукама Велике народне скупштине, Црна Гора је изгубила своју државност. Припајањем Црне Горе Србији, свргавањем династије Петровић–Његош, као и припремом гашења аутокефалне Црногорске православне цркве, име државе Црне Горе нестало је са мапе европских земаља“, образлаже се на званичној страници Фејсбука Општине Подгорица.
Догађајима од прије 100 и више година ових дана бавиће се и Скупштина Црне Горе. За 29. новембар на пленуму је заказана расправа о резолуцији владајуће Демократске патрије социјалиста(ДПС) такође са лајт-мотивом „Никад више 1918“.
ДПС, наиме, тражи да парламент изгласа резолуцију о поништењу одлука Подгоричке скупштине из 1918. године, те да се тај догађај прогласи за „државни преврат“, на шта је реаговао један дио црногоске опозиције, односно Демократски фронт (ДФ), који је најавио своју контра резолуцију „Никад више 1916“, којом желе да се ван снаге стави, како поручују, „срамни чин капитулације Црне Горе из 1916. године“.
Грађани и аналитичари се питају чему води агресивно потенцирање прошлости и догађаја од прије сто и више година? Да ли се историја резолуцијама и прогласима може мијењати? Као и да ли то данас ичим доприноси решавању бројних нагомиланих проблема?
Аналитичар и публициста Ратимир Вујачић за Спутњик каже да случај Црне Горе супротно филозофским мишљењима потврђује парадокс да „не одређује прошлост будућност него обрнуто“, те да се историја може лако мијењати само ако је то у интересу владајућих елита.
„Прошлост се да подесити, подвести интересу и бизнис плану партије на власти. Непожељни догађаји се ретроактивно укидају, до даљњег не важе и имају се сматрати непостојећима. Било који историчар може за чанак сочива, или 120 квадрата стамбене површине, преокренути временски континуитет, запловити у прошлост, и подвргнути оно што се фактички догодило снази политичке одлуке. Прошлост се по жељи мијења, довољно је само да се промијене циљеви партије на власти“, каже Вујачић.
„Душмани чак разносе глас да партија на власти ништа друго и не ради осим што укида и дијели по капама прошлост, њене материјалне и нематеријалне вриједности. Није ту само питање коме продати обалу, море и подморје, нафтне резерве и слично, него бацити на тендер и одлуке АВНОЈ-а, Подгоричке скупштине, Резолуцију Информбироа…“, додаје наш саговорник.
У том смислу Вујачић иронично примјећује да је када смо већ у Црној Гори обновили државност и кренули у свеопшту ревизију историје, сада чак и „прескромно укидати само одлуке Подгоричке скупштине од прије сто година“.
„Ако се већ дошло у посјед државе и одговарајућег оруђа, боље је нпр. укинути Први свјетски рат, и ону гладну годину, јер је поменута скупштина његова последица. Тада бисмо имали само Други свјетски рат, који је много боље одрађен и чије смо посљедице успјешно укинули“, наводи Вујачић.
Наш саговорник закључује да случај Црне Горе по свему јасно поручује да је „погрешно је мислити да се прошлост не може мијењати“, те да „само наиван не уочава њену употребну вриједност и област примјене“.
„Прошлост се може валоризовати на начин како се то иначе чини и са осталом државном имовином. Познато је нпр. да ДПС-ов државотворни програм није у раскораку са личним профитом и трговином. Штавише, из мале измјене прошлости могуће је извући велику корист“, примјећује Вујачић.
