Посланик ДПС-а Миодраг Вуковић покренуо је иницијативу да се усвоји нови закон којим би се заштитио црногорски језик, а ту иницијативу је подржао и декан Факултета за црногорски језик са Цетиња, Аднан Чиргић.
„Нарочито кад се узме у обзир уставно рјешење о службеном језику и језицима у службеној употреби које је послужило да се под плаштом демократије црногорски језик потисне што је више могуће на маргину у службеној комуникацији“, казао је Чиргић.
Он је такође додао да је нови закон о црногорском језику неопходан и због чињенице јер је ријеч о малом језику, тј. језику који се користи на малом простору, какав је црногорски, и који као такав има мали број говорника.
„Црногорски језик може штитити само држава Црна Гора и нико други јер се ван њених граница не употребљава нити његови говорници и политичка елита имају циљ да тај језик наметну ван граница ове државе“, казао је он.
Са друге стране, у дијелу опозиције ову иницијативу посматрају као нови предлог чији је циљ језичка асимилација, којом би се нарушила основна људска права као што су слобода мишљења и изражавања.
Стручна јавност пак примјећује да је главни проблем са црногорским језиком тај што његови промотери за све године његовог званичног инаугурисања нијесу успјели да докажу да се исти имало разликује од српског, као и чињеница да црногорски језик није стандардизован, што потврђује лингвистички парадокс да тренутно у Црној Гори постоје два факултета за црногорски језик, један на Цетињу, чији се програм заснива на идеји о 32 слова, и један у Никшићу, чији програм подразумева да има 30 слова.
Такође, аргумент да црногорски језик треба додатно заштитити јер представља „један од три најважнија идентитета земље“ многима је чудан, јер би по тој логици значило да и земље као што су Аустрија, Швајцарска, Аргентина, Бразил, САД, Канада, Аустралија, Мексико, Нови Зеланд, Чиле, Уругвај, Куба, Костарика, Никарагва, Перу, Кипар итд… такође немају изграђен сопствени државни идентитет.
Проф. др Јелица Стојановић са Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности Филозофског факултета у Никшићу, за Спутњик каже да је „у последњих десет година покренута цијела државна машинерија и сви механизми власти у Црној Гори како би се инаугурисао непостојећи црногорски језик“, али да је вријеме показало да власт није у стању да га наметне грађанима.
„Без обзира на све притиске, довољан број грађана не прихвата име црногорског језика, било да је у питању српски стандардни језик преименован у црногорски, било да су у питању дијалекатски облици српског језика, или штагод друго да је у питању“, каже професорица Стојановић.
„Као научни радник и историчар језика могу да констатујем да црногорски језик и његово име никада у историји није забиљежено, и да у структурном, типолошком, комуникативном, лингвистичком и научном смислу, црногорски језик не постоји“, категорична је наша саговорница.
Она додаје да се у пројекту стварања вјештачког црногорског језика, „чак ни стандардолошки није направила разлика између црногорског језика и оног што је стандардни српски језик и његова вјековна традиција“, те да су власти на тај начин „отвориле процјеп јер ни саме не знају шта је црногорски језик“.
„Ја то често понављам и присјећам се ријечи бившег предсједника Црне Горе Филипа Вујановића, који је рекао да једним црногорским језиком говори он, а другим Ранко Кривокапић. Тако да можете мислити о каквом парадоксу се ради, јер нема у свијету ниједног језика, а да постоје два његова језика… Дакле, заплели су се у нешто што је немогуће и непостојеће, и ни сами не знају како из тога да изађу, и онда покушавају да то наметну свим грађанима Црне Горе“, каже професорка Стојановић, која закључује да онај „ко жели добро Црној Гори, никада јој у вези са језичком политиком не би урадио ово што је урадила актуелна власт“.