Музички жанр настао шездесетих година на Јамајци као глас потлачених класа, прво је постао доминантна музика на том карипском острву да би се убрзо проширио на цео свет.
Средином шездесетих, под вођством продуцената Дјука Рида и Коксона Дода, јамајчански музичари успоравају темпо ска музике, дотад доминантног музичког правца на острву. Енергични ритмови ска одражавали су оптимизам који је дошао са проглашењем јамајчанске независности 1962, а музички правац који је из успоравања ска произашао, рок стеди (rock steady), иако је био кратког даха, донео је славу музичарима какви су били Хептонси или Алтон Елис.
Реге се развио из ових корена, а текстови песама новог звука постали су политизовани са све јачим нагласком на социјалним и економским неправдама са којима се на Јамајци суочавају потомци црних робова.
Међу пионирима регеа налазе се Toots and the Maytals са хитом „54-46 (That's My Number)“ из 1968, Питер Тош и највећа реге звезда свих времена, Боб Марли. Џими Клиф, још једна звезда реге музике, постао је славан играјући у филму „The Harder They Come“ из 1972. Овај филм, веома значајан за ширење популарности регеа широм света, приказује како је овај музички правац постао глас потлачених класа Јамајке.
Током раног периода развоја, реге се повезује са растафаријанским покретом, који је подстицао повратак афричке дијаспоре у Африку, обожавао етиопског цара Хајла Селасија као божанство (његово право име било је Тафари Маконен, а титула пре него што је постао цар била је рас — принц), као и ритуално коришћење „ганџе“ (марихуане).
Растафаријанство заговара једнака права за све, у Хаjлу Селасију видело је Месију који ће ту правду обезбедити свакоме човеку, а заснивало се на традицији кумине, старијег јамајчанског култа афричког порекла везаног за обожавање предака. Осим Боба Марлија, растафаријанство су подржавале и групе попут Биг Јаута, Black Uhuru, Burning Spear и Culture.
Правац регеа који је славио еротску љубав, познат као „Lover's rock“, постао је популаран по песмама Дениса Брауна, Грегорија Ајзакса и британца Максија Приста.
Седамдесетих година реге се, као и ска пре њега, шири у Британији, у којој живи велики број имиграната са Јамајке, где настаје велики број реге бендова. Америка прихвата реге највише под утицајем Марлија (и његове обраде хита Ерика Клептона „I Shot the Sheriff“ 1974).
Ди-џејеви у дискотекама осамдесетих и деведесетих поново су увели праксу „тостирања“, причања или реповања преко музике, утицали су на појаву хип-хопа задржавши фокус на политичким текстовима. Захваљујући њима, хип-хоп је постао глас политичког незадовољства Aфроамериканаца.
Реге се, поставши део нематеријалне културне баштине Унеска, придружио списку од више од 300 других културних традиција, попут фламенка и јоге.
