Подсетимо, 29. новембра 2017. године Северна Кореја је саопштила да је лансирала интерконтиненталну балистичку ракету „хвасон 15“, која, према тврдњама севернокорејске агенције ЦТАК, може достићи сваки регион на територији САД.
У чланку севернокорејског сајта „Меари“ наводи се да је демонстрација моћи Северне Кореје довела до радикалне промене ситуације на Корејском полуострву, односно до три састанка лидера две Кореје и првог самита између Северне Кореје а и САД.
На питање да ли је пример Северне Кореје показатељ да се са Сједињеним Америчким Државама може разговарати само са позиција силе, односно са позиција нуклеарног или хемијског наоружања, дугогодишњи новинар и спољнополитички коментатор Борислав Коркоделовић одговара потврдно. Како додаје, најједноставнији одговор зашто је то тако одавно су у Сједињеним Америчким Држава дали мировни активисти.
„Према њиховом мишљењу, од негде шездесетак америчких интервенција у свету, односно од 60 тачака где су Американци интервенисали, ниједна од њих није имала развијен нуклеарни или хемијски програм. Дакле, Сједињене Америчке Државе се добро пазе да не нападну или да не изазову унутрашње хаосе у државама које поседују средства масовног уништења. То је Ким Џонг Ун добро знао, а пре њега и његов деда и отац, па је практично негде од средине шездесетих година 20. века Северна Кореја уз помоћ тадашњег Совјетског савеза, а касније и Пакистана, развијала свој програм нуклеарног наоружања“, објашњава Коркоделовић.
Како каже, иако међу стручњацима има доста сумњи у то колико је тај програм стварно узнапредовао и да ли је комплетно завршен, ипак се нико не усуђује да евентуално интервенише. Тачније, сви се клоне непредвиђених последица евентуалне неразумне одлуке да Северна Кореја буде нападнута.
Историја је, напомиње Коркоделовић, добро научила севернокорејске вође да морају да развијају нуклеарно оружје као последње средство опстанка како њиховог личног режима, тако и очувања посебног друштвено-политичког система, заснованом на ослањању на сопствене снаге.
„На то их упућују и примери неколико земаља у којима је постојао нуклеарни или хемијски програм, додуше не тако узнапредовао као што је у Северној Кореји, али управо због тога су те земље биле подложније притиску САД. То је пре свега Либија, где се шеф државе Моамер Гадафи почетком двехиљадитих година одрекао свог програма оружја за масовно уништење, да би свега осам година касније доживео грозну смрт у току грађанског рата који су иницирале и увелико помагале западне силе“, указује Коркоделовић.
Исто, каже, важи и за режим Садама Хусеина у Ираку.
„Садамова постројења за производњу нуклеарног материјала била су још негде 1970. године нападнута од стране израелских бомбардера, а после се Садам наводно пребацио на производњу хемијског оружја, што је био један од главних аргумената Американаца да покрену међународну оружану интервенцију 2003. године. Израелци су наводно уништили и сиријска постројења за производњу хемијског оружја, која су опет била развијана уз помоћ, наводно, Северне Кореје. Дакле, све земље које нису имале узнапредован програм нуклеарног наоружања силом или милом су биле натеране да тај програм обуставе“, напомиње наш саговорник.
Према његовим речима, тако је било и са Јужноафричком Републиком, у време када је тамо владала бела мањина.
„Под притиском Запада и међународних санкција, тај белачки режим се у једном тренутку морао одрећи програма нуклеарног оружја. Исто је важило и за генералску хунту у Аргентини, а било је говора и да је Египат имао својеврстан програм нуклеарног наоружања. Да је нуклеарно наоружање ефикасно средство одвраћања агресора може да нам послужи и пример саме бивше Југославије, која је такође имала свој програм нуклеарног наоружања још негде од позних четрдесетих година прошлог века, из времена сукоба са Стаљином. Тај програм је увелико био развијан у институту у Винчи“, каже Коркоделовић за Спутњик.
