Историјске чињенице, према Рељићевом мишљењу, не могу се реинтерпретирати са становишта данашњих потреба. Оснивање Југославије, односно Краљевине СХС, 1. децембра 1918. био је историјски догађај који се десио у геополитичким околностима распада Аустроугарске и на основу тада прокламованог права народа на самоопредељење. У том контексту настала је Југославија, каже Рељић.
„Она је имала различите основе. Једна од њих била је да су Јужни Словени имали потребу да се уједине, и мислим да то није проблематично. Проблеми су настали када је до уједињења дошло и када је дошло до схватања шта ко од њих подразумева под уједињењем. По мом мишљењу, то је била нормална историјска потреба. Да са данашње тачке гледишта, нашим дедовима објашњавамо да су направили катастрофалну грешку, делује ми крајње неозбиљно“, сматра Рељић.
Југославију треба посматрати као део новије историје, из чега би требало, како каже, извлачити поуке. Однос према Југославији би требало да буде уравнотежен.
Југословенска идеја старија је од југословенске државе, а српска влада се за ту опцију није определила на крају, већ на почетку Првог светског рата, објашњава Милетић.
Опонената југословенске идеје данас има на свим странама, додаје он.
„Ако посматрамо југословенску државу, која је трајала, са прекидима, до 1991, макар са научне тачке гледишта би је требало посматрати као једно велико искуство. То искуство има различите димензије. Прво, Југославија је била заиста оригинална држава у Европи. Она је буквално спајала цивилизације, католичку, православну и исламску, и Срби су из тога могли да извуку неку врсту оплемењивања, прожимања идеја, искуства, упознавања крајева. Да не говоримо о чињеници да су сви Срби једино на тај начин могли да се окупе у једној држави“, каже Милетић.
Са друге стране, постоје и негативна искуства, као што је брутално разбијање Југославије 1941, као и распад земље деведесетих година.
„То су ужасна искуства. Та искуства нису била таква да је геноцид починио неко са стране, него су то радила браћа. Конститутивни елементи који су чинили Југославију, Хрвати у Другом светском рату, а после 1991. имамо протеривање око 200.000 Срба. То су ужасна искуства, врло тешка, врло чемерна, врло горка, и у српском народу та искуства доживљена су као искуство издаје“, каже Милетић.
Говорећи о самоуправљању као тековини социјалистичке Југославије, Рељић напомиње да западни економисти и политички мислиоци сматрају да нема демократије без економске демократије. Он самоуправљање посматра као покушај увођења управо економске демократије.
Погрешно је, према Милетићевом мишљењу, кривицу за распад Југославије пребацивати на српски народ, јер антијугосоловенство није укорењено код Срба.
„Тачно је да су Срби из Србије имали мање осећаја за Југославију, али нисмо је доживљавали као страну, већ као своју земљу. И зато се српском народу не сме пребацивати утицај на распад земље. Српски народ није био за распад Југославије ни 1941, ни 1991.“, каже Милетић.
Чињеница је да су српски партнери били за распад земље, наставља он и додаје да је Југославија, и прва и друга, имала своје унутрашње проблеме и лоше стране.
