Директор тинк тенка „Нова Европа“ и истраживач на Универзитету Кембриџ Тимоти Лес пре две године је дигао доста прашине чланком у часопису „Форин аферс“ у којем је изнео тврдњу да је прекрајање постојећих граница на Балкану неминовно. У интервјуу за Спутњик каже да аргументи које је тада изнео важе и данас.
„Тврдим и данас да западне силе могу да реагују на постојећу ситуацију на два начина: да инсистирају на политици одбијања промене граница и покушају да реше последице непоклапања граница и нација и тиме препусте иницијативу локалним сепаратистима као што је Милорад Додик, или да покушају да контролишу тај процес и тако смање ризик.
На који начин се може контролисати?
— Постоје два основна приступа: или да организујете конференцију и покушате да мењате границе одједном, или да покушате поступнију транзицију — да мањинске групе добију већу аутономију унутар национално јединствених граница у очекивању да ће временом нове унутрашње границе постати међународне.
Шта то значи за Србију? Да ли су те нове карте могуће ако би у том случају свако у региону имао максималистичке захтеве?
— Оптимиста сам да мудри лидери могу да дођу до компромиса кроз преговоре. Већ смо били сведоци да се двојица председника у региону, Вучић у Србији и Тачи на Косову, састају како би нашли начин да реше косовски проблем. То подразумева болне компромисе са обе стране, али компромисе за које су обојица лидера свесна да су неопходни и да су у дугорочном интересу за њихове заједнице.
Ти преговори су сада блокирани…
— Одговорност за то превасходно лежи на Приштини. Двојица лидера су у августу и септембру потенцијално могли да постигну решење, али су се чврсторукаши и на Косову и у Србији изјаснили против тога. У овом тренутку не видим много простора за компромис, али не зато што је компромис у принципу лош. Проблем је што двојица лидера нису успела да укључе своје становнике у покушај да реше проблем или да истински укључе међународне партнере — Сједињене Државе, Европљане, Русе, инсистирајући да се постигне неки споразум.
Комесар Хан је у понедељак посетио Београд и Приштину, али његова мисија није имала резултата. Штавише, Приштина жели да настави даље са планом за формирање своје војске. Председник Вучић је више пута позивао да се Србија не сатера у ћошак. Исход је пат позиција. Може ли се из ње мирним путем?
— Остаје да се види. Две стране су у овом тренутку на раскршћу. Није прекасно да се преговори врате у колосек, али то ће можда захтевати нове лидере, посебно на косовској страни, можда и промену премијера и владе на Косову.
Према вашем мишљењу, стабилност на Балкану донеле би велика Србија, Албанија и Хрватска, али све што смо досад видели била су гласна негодовања на било какву идеју уједињења Србије и Републике Српске. С друге стране, на Западу се није чуло никакво критичко мишљење о већој интеграцији између Косова и саме Албаније…
— Западне реакције на идеју уједињења Албаније и Косова су биле негативне, али тачно је да је Запад апсолутно ставио вето на уједињење Србије и Републике Српске, док идеју уједињења Косова и Албаније ни издалека није одбацио тако енергично. То има везе са политиком из деведесетих година прошлог века и начином на који је настала Република Српска. Међу креаторима западне политике је и даље снажно присутан осећај да је Република Српска резултат етничког чишћења и да не би било морално оправдано да се Србима омогући да остваре свој примарни циљ независности или уједињења са Србијом.
Ако је мировна конференција једна од опција за решавање спорова у региону, да ли би она могла да се одвија под окриљем УН?
— То свакако јесте једна од опција. Али прво међународне силе треба да донесу начелну одлуку да треба решити границе на Балкану. Онда можемо почети да размишљамо о одговарајућем механизму. Идеја је да буде ограничен број учесника. Свака од локалних заједница овде има свог кључног спољног спонзора: Русију, Сједињене Државе, Турску, Немачку. Од виталног је значаја да и оне учествују.
Према вашем мишљењу, оптимално је направити нове државе и то проширену Србију, да не кажемо велику Србију, јер то има лошу конотацију, проширену Албанију и проширену Хрватску. Шта остаје Бошњацима?
— Логична је последица појава бошњачке националне државе чије би седиште било у Сарајеву унутар граница о којима би преговарали са босанским Хрватима и босанским Србима. Исто важи за Македонију.
Сматрате да постоји веза између кризе на истоку Украјине и стања на Балкану. Како су оне повезане?
— Повезане су зато што су то два попришта у широј конфронтацији између Русије и Запада. Украјина је горући центар тог спора. Али сукоб није и не може да буде ограничен само унутар Украјине, јер ако Запад буде притекао у одбрану Украјине, он мора да делује у свим околним земаљама. А то представља неприхватљиву претњу за Русију која би одговорила покушајем да ту претњу уклони. Балкан је опет само једно од попришта на којем се две стране надмећу за утицај, Сједињене Државе с идејом да потисну Русију, а Русија с идејом да сачува присуство на Балкану, што може да искористи ако Запад изврши превелики притисак на њу тамо где јој је то заиста важно — у Украјини.
Дакле, сличност је у томе што смо и ми и Украјина на линији ватре?
— Тако је. Кад се Хладни рат завршио није решено питање где су тачно границе између руске и западне сфере утицаја на истоку Европе. Сада видимо да се тај конфликт поново одиграва у тзв. новом хладном рату.
Да ли је ширење НАТО-а у региону на Хрватску, Црну Гору и у догледној будућности на Македонију било од користи за ублажавање напетости на Балкану?
— НАТО постоји да би државе заштитио од спољних напада, а претња за регион нису спољни напади него унутрашњи сукоби, изазвани од незадовољне мањине која жели да изађе из државе у којој се нашла. У том смислу НАТО није решење. Заправо, имајући у виду да НАТО учвршћује границе у региону, он је контрапродуктиван за оно што је заиста потребно да се уради, а то је преуређење региона по националним линијама.
Сматрате да Срби не могу да очекују да постану чланица ЕУ у ближој будућности, а можда чак и никада.
— Тако је. То се не односи само на Србе. Моја теорија је да је проширење ЕУ завршено и да овај регион никада неће ући у Унију, а разлог за то је вечна криза у ЕУ. Питање је може ли ЕУ да превазиђе сопствене унутрашње кризе. По мом мишљењу — не може. Напротив, ићи ће још дубље у кризу када је погоди следећа рецесија, можда 2020. године. А политичка атмосфера је затрована и мигрантском кризом. Из тих разлога не верујем да еврозона може да преживи још једну тешку рецесију. Дакле, најмање што може да се каже је да не постоје перспективе за проширење ЕУ, а ја бих ишао и даље тврдњом да је угрожена егзистенција саме Европске уније.
Шта бисте пожелели за регион у 2019. години и шта очекујете?
— Очекујем драму и она ће доћи из већ уобичајених локација — из Македоније, затим са Косова, где, као што смо већ говорили, и даље није познато да ли ће две стране доћи до неке врсте споразума око фаза признања самосталности те земље, али понајвише из Босне и Херцеговине где видимо најзапаљивију ситуацију, пре свега због доласка Милорада Додика у Председништво БиХ и његове одлучности да настави са притисцима око обнове Дејтонског споразума из 1995. године, а паралелно са тим и одлучности босанских Хрвата да изаберу сопственог представника, што би могло да има невероватне последице ако одлуче да утврде сопствени ентитет.
А Косово?
— Све се може одвијати у два правца. Видели смо да се две стране дијаметрално разилазе у ставовима у последњих неколико недеља. Постоји и сценарио у којем ће се то наставити, али постоји и сценарио у којем ће се Београд и Приштина, након одређених провокација које укључује обе стране, вратити и далеко озбиљније започети дијалог како би се утврдило под којим условима ће Србија признати независност Косова.
