Они су 7. децембра 1991. године ликвидирали Михајла Зеца (38), његову супругу Марију (36) и њихову дванаестогодишњу ћерку Александру.
Према Мерчеповом наређењу, Миро Бајрамовић наредио је припадницима јединице Игору Миколи, Синиши Римцу, Небојши Ходаку и Сњежани Живановић да приведу Србина Михајла Зеца због наводних веза са крајишким Србима.
Приликом привођења, око 23 часа, испред његове куће у Пољаничкој улици на Трешњевци, убио га је Синиша Римац, наводно у покушају бега. Након Михајлове ликвидације, Муниб Суљић се вратио у Михајлову кућу, одакле је извео његову жену Марију и њихову кћерку Александру.
Суљић их је најпре одвео у хотел „Панораму“, а одатле на Сљеме где их је убио из ватреног оружја, а након тога наредио осталим припадницима јединице да лешеве баце у јаму за смеће и затрпају.
Неколио дана после ликвидације, њихове лешеве је пронашао Маријин брат Златко Месић, и сам припадник МУП-а Хрватске. Преостало двоје деце породице Зец, Гордана и Душан, преживели су јер су се сакрили у кући и тако промакли убицама, наводи се у саопштењу.
Убице породице Зец убрзо су пронађене и ухапшене, а у преткривичном поступку признали су убиства и одвели полицију на место где су закопали жртве.
За дело за које су били пријављени пре саслушања није било предвиђено обавезно присуство браниоца у преткривичном поступку.
Међутим, по расветљавању злочина, дело се преквалификује, а починиоци се, по савету адвоката, у истрази бране ћутањем, због чега се претходни искази као незаконити изузимају из списа, а поступак се обуставља „у недостатку доказа“.
Хрватске власти су под притиском међународне заједнице у априлу 2004. године донеле одлуку да Гордани и Душану, деци убијених Михајла и Марије Зец, доделе износ од 200.000 евра, као помоћ за подмирење дотадашњих трошкова живота, јер су као малолетници остали без родитеља и без икаквих средстава за живот, преноси РТРС.
Жупанијски суд у Загребу је у мају 2016. године неправоснажно осудио Томислава Мерчепа, тадашњег команданта резервне јединице МУП-а Хрватске, стациониране у Пакрачкој Пољани и на Загребачком велесајму, и саветника у истом министарству, на пет година и шест месеци затвора.
Осуђен је због тога што „није спречио себи подређене да врше незаконита хапшења, злостављања и убијања 31 цивила доведених из Загреба, Кутине, Рибњака, Јање Липе, Бујавице, Међурића, Збјеговаче и Пакрачке Пољане, од којих је 23 усмрћено“, а међу убијенима су наведена и имена Михајла, Гордане и Александре Зец.
Из чињеничног описа пресуде изостављено је 20 жртава за које се није могло утврдити ко их је хапсио и ликвидирао.
Пресудом из фебруара 2017. године, Врховни суд Хрватске је преиначио првостепену пресуду тако што му је повећао казну на седам година затвора, коју, уместо у затворској ћелији, повремено „издржава“ у елитној бањи Крапинске топлице.
