Видећемо хоће ли Емануел Макрон у обраћању нацији да нађе неки тон који ће да умири већину људи чији протести већ неко време тресу Француску. Да ли ће они уздрмати и позицију њеног председника? Спољнополитичка коментаторка Љиљана Смајловић сматра да је овога пута реч о протестима који су политички ризичнији од свих досадашњих, али ипак сматра да ће Макрон изгурати свој петогодишњи председнички мандат.
А протести га прате практично од како је ушао у Јелисејску палату. Само 12 дана пошто је 14. маја 2017. године инаугурисан у председника Француске, демонстранти су му поручили да погледа кроз њен прозор и види реалан живот.
Председник Француске им је тада поручио: „Никакви нереди ме неће зауставити!“. Његове економске промене, тврдио је, имају за циљ повећање глобалне конкурентности Француске, што може да донесе бољитак свима.
Није устукнуо ни када је његовим декретима омогућено ступање на снагу измена закона о раду, иако их Парламент није усвојио, што је изазвало бурне демонстрације у целој Француској.
Овога пута је ипак узмакао, а протести су настављени и четврти викенд заредом када је од запаљених аутомобила горело срце Париза, који се од 10.000 демонстраната бранио и оклопним возилима. Широм Француске је марширало 125.000 људи незадовољних животом и све мршавијим примањима.
Смајловићева се, како каже, слаже са западним колегама који сматрају да је ово побуна радничке класе против Макрона.
„Макрон је рекао да неће попустити пред штрајковима као што су радили његови претходници, да ће изгурати мере које предлаже, без обзира на огорчење синдиката, а сада се испоставило да то није изгурао. Његов председник Владе сада каже: ’Важније нам је национално јединство од било каквог пореза‘. То је добар изговор да урадите супротно од онога што сте обећали на изборима. Међутим. ово сада је постало побуна против Макрона лично, а њега је сада немогуће скинути било којим путем осим на улици“, мишљења је саговорница Спутњика.
Она подсећа да Макрон има велику већину у Парламенту и да га је, напросто, уставним путем немогуће померити.
Додаје да је ипак изненађена колико су најновији протести били насилни, с обзиром на то да је тешко наставити са нападима на противника када је он унеколико већ капитулирао, јер је повучен захтев за опорезивање горива, који је и довео до првих демонстрација.
„Видећемо хоће ли Макрон у обраћању нацији да нађе неки тон који ће да умири већину људи. Ја верујем француским колегама да ови који су палили кола, који су рушили, да су из неких екстремних група. Али опасно је и када обичан свет који протестује закључи: ’Па чекајте, док смо мирно демонстрирали наша власт нас је игнорисала. Чим смо запалили аутомобиле они су нам изашли у у сусрет‘“, напомиње Смајловићева.
Она указује и на разлику између ових демонстрација и такође великих протеста из 2005. године, који су се дешавали у сиромашним париским квартовима настањеним емиграната, када је било и више насиља и више штете. Ти протести се нису прелили на центар и нису захватили белу радничку класу, која се данас буни зато што су последице Макронових мера далеко од онога што им је обећано и зато што не види да ће ствари да се преокрену у добром правцу. Због тога су, сматра она, најновији протести политички ризичнији.
Према оцени Смајловићеве, овај социјални гнев све више поприма обрачун са Макроном чија се оставка тражи.
На питање хоће ли он изгурати овај петогодишњи мандат, она је пак мишљења да хоће. Уз то додаје да су „Жути прслуци“ покрет без лидера, пошто нису успели да се договоре ко би то преговарао са влашћу. Нешто слично се десило и са покретом „Окупирајмо Волстрит“ који није успео, а на који јој личе и „Жути прслуци“.
Али упркос неуспеху покрета какав је „Окупирајмо Волстрит“ идеје остају. И колико год се пре револуције чини да је она немогућа, пошто се она догоди испостави се да је била неизбежна, подсећа саговорница Спутњика на речи Розе Луксембург.
А шта томе може бити окидач тешко је рећи, али је видљиво да су те неке тачке ту, објашњава Смајловићева.
„Те огромне социјалне разлике се само повећавају. Нико ништа не чини да оне буду смањене, а то не може а да не изазове огроман револт“, указује Смајловићева, истичући да о томе причају чак и они најбогатији који су окупљени у Светски економски форум.
Колико год њихова брига због све већег јаза изгледа смешна, они заиста желе да се нешто по том питању учини да би се сачувао тај либерално-демократски концепт, како не би дошло до револуције. Поента је да треба нешто мењати да би оно главно остало исто, наглашава она.
„Ништа није урађено по том питању ни на површини, ни суштински, и то људе разбесни и тако је на свим тачкама планете. Посебно на Западу где се читав тај вашингтонски консензус о томе како владати светом, не само финансијски, сада руши“, закључује саговорница Спутњика.
