Опште је позната чињеница да косовски Албанци користе услуге вашингтонских лобистичких кућа још од осамдесетих година прошлог века како би промовисали своје интересе. Стога и не би требало да зачуди изјава српског председника Александра Вучића да је Хашим Тачи купио своја места на обележавању стогодишњице Дана примирја и на сахрани бившег америчког председника Џорџа Буша Старијег.
О томе да политичка елита косовских Албанаца не жали новце за плаћање лобиста у Вашингтону говори и податак да су приштинске институције лобистичкој кући „Балард партнерс“ у прошлој години исплатиле више од милион евра. Са том кућом привремене косовске институције имају уговор од прошле године.
На списку заговорника косовске независности у Вашингтону, захваљујући дуготрајном лобирању, налазе се многа звучна имена америчког политичког живота. Прво на том списку је име некадашњег утицајног републиканског сенатора и председничког кандидата Боба Дола.
Тренутно за најзагриженијег и најагилнијег промотера косовске независности на Капитол Хилу важи конгресмен Елиот Енгел, најозбиљнији кандидат за председавајућег Одбора Представничког дома за спољне послове. И сам Енгел напомиње како је круна његовог политичког рада промовисање америчко-косовских односа.
Када се погледају све лобистичке активности косовских Албанаца, стиче се утисак да је новцем могуће купити државу, да новац уложен на прави начин и у право време доноси резултат у виду независности, да је довољно само питати: „Пошто?“, добити одговор и, после неког времена и исплате уговорене суме, држава је ваша.
Међутим, према речима некадашњег југословенског дипломате Зорана Миливојевића, није новац тај који игра одлучујућу улогу у дипломатским играма око признавања нечије независности.
На примеру Косова и тога где је Хашим Тачи седео у Паризу и Вашингтону, Миливојевић пластично објашњава да је без политичког става и политичке одлуке новац неделотворан. Политика, а не новац, делотворна је у дипломатији и политичким ситуацијама у каквој се Тачи нашао у Паризу и Вашингтону, каже он.
„Ако већ говоримо о учешћу Тачија у Паризу или на Бушовој сахрани, ту је, пре свега, политичка позадина и политичка основа у првом плану. Ви можете, на основу политичке позадине и политичког контекста парама да то само мало појачате. Дакле, ако је реч о седењу, да седите нешто ближе него што би седели, али је политичка одлука да ви будете ту где сте“, објашњава Миливојевић.
Томе где ће Тачи седети претходи политичка одлука и политички став, прво, да буде позван, друго, да буде присутан у својству у којем је позван, и треће, да присутан у близини највећих државника света, додаје он.
„Не можете парама обезбедити тако нешто уколико не постоје политичке претпоставке. Да они нису хтели да уваже Косово као државу, да њега позову као председника, да он већ није политички актуелан у том својству, не би се то могло купити парама на невиђено, без политичке подлоге и политичке основе“, категоричан је Миливојевић.
Слично размишља и председник Удружења лобиста Србије Ненад Вуковић. Новац игра одређену улогу и у дипломатији, и у лобирању, каже он, али са једним великим „али“.
„Сви ти пакети које нуде велике лобистичке куће, али и индивидуални лобисти, било да су регистровани или не, увек подразумевају контакт са важним званичницима и то представља демонстрацију утицаја и моћи, како тих лобиста, тако и агенде за коју се залажу. Али код лобирања се увек ради о борби аргумената две стране. На пример, у причи око Интерпола видели смо да аргументи могу да однесу победу над великим уложеним новцем, али сматрам да треба бити присутан и на лобистичком тржишту“, каже он.
А када упоредимо присуство Србије и косовских Албанаца на лобистичком тржишту, запазићемо да су косовски Албанци на њему далеко присутнији, поготово у Вашингтону.
Покушаји да се унајми нека лобистичка кућа која би заступала српске интересе били су спорадични и краткорочни. Први српски покушај да лобирањем утиче на политичаре догодио се почетком деведесетих година прошлог века у Великој Британији. Тада су, наводно, српске власти платиле око 100.000 фунти једној лондонској ПР агенцији како би утицала на Владу тадашњег британског премијера Џона Мејџора да промени став према Републици Српској.
После тога, српске власти нису имале контакта са лобирањем до петооктобарских промена, од када се стално говори о потреби за ангажовањем лобистичких кућа, али лобирање у корист Србије никада није рађено континуирано и са успехом.
Вуковић, по професији адвокат, каже да пракса показује да се онај ко је у праву по обичају најслабије брани.
„У овом случају, ми смо мислили да ће историјска истина и правни аргументи, по природи ствари, однети превагу. И ту смо били у заблуди. Друго, у прошлости нисмо на време препознали значај лобирања као пресудног фактора када се ради о утицају на доносиоце одлука. Тачно је да су се Албанци томе потпуно посветили и наравно да им искуство које имају и везе које су изградили дају одрешену предност, поготово што они од доносилаца одлука често праве своје консултанте, а врло често и акционаре у својој привреди“, каже Вуковић.
Иако је Србија закаснила да се укључи у трку лобирања, није касно да јој се прикључи и сада, сматра Вуковић. Пример покушаја да се Косово прикључи Интерполу управо то и показује, закључује он.
