Некадашњи новинар Пашињан предводио је масовне уличне протесте против корупције и непотизма у априлу ове године, који су довели до краја десетогодишње владавине Сержа Саргасјана.
Он је на власт дошао после „плишане револуције“, али је у октобру поднео оставку како би парламент у ком нема већину могао да буде распуштен и како би били расписани превремени избори.
Четрдесеттрогодишњи Пашињан сада има парламентарну већину за спровођење програма сузбијања корупције и реформе привреде. Због тога Јермени очекују да ће после мирне „плишане револуције“ уследити „економска револуција“ у земљи.
Међутим, експерти су уверени да Пашињан нема само једну, него две „Ахилове пете“ – спољну политику и проблем Нагорно-Карабаха.
Пашињан је обећао да ће продубити односе са САД и ЕУ, али и са Кином, Ираном и Грузијом, али је и више пута рекао да ће одржати блиске односе с Москвом.
Иако неки руски и јерменски медији предвиђају да ће се односи Јеревена и Москве погоршати, јер у новој подмлађеној гарнитури политичара има много оних који су више окренути према Западу, Пашињан тврди да савезнички стратешки односи са Русијом остају приоритет за јерменске власти.
„Догодио се планирани феномен – он траје од априла ове године и сада је добио уставни епилог. Морамо имати на уму да се нагло променио однос у друштву, који је дуго времена повезивао своју будућност са подршком Русије и Евразијским економским савезом и пружањем безбедности од стране ОДКБ-а ради опстанка републике. Али стална економска стагнација и опште незадовољство довели су до револуције, која у принципу носи елементе геополитичког заокрета евроатлантске оријентације. Јерменско политичко руководство је покушало да сачува основе односа са Русијом, што је резултирало веома специфичним политичким токовима, које су карактерисале велике промене у земљи, отворена борба против корупције, окретање ка Западу и очување основних односа са Москвом, што је постало јасно и на недељним изборима“, каже за Спутњик руски политиколог Андреј Суздаљцев.
Експерт је уверен да ће Пашањин истовремено покушати и да сачува подршку Москве.
„Јерменија узима у обзир чињеницу да она сада неће преживети без подршке Русије и њених савезника, док су јерменска влада и сам Пашињан представници друге геополитичке породице. Њему ће наредним годинама бити веома тешко да повеже ове главне области своје делатности. Он ће покушати да драстично променити ситуацију у Јерменији према европском моделу, што је веома тешко, јер је то корумпирана земља са кланским системом политичког живота. Отуда други правац — Пашињан ће активно развијати односе са Европом и САД, настојаће да им буде близак, а у томе ће му помагати јерменска дијаспора. Међутим, у исто време покушаће и да очува подршку Москве. То је веома слично са будућношћу Белорусије, где такође постоје такве тенденције — они покушавају да уђу у западни свет, али да задрже сву подршку Москве. То је оно што није успело у Украјини.“
Русија убедљиво заузима прво место међу економским партнерима две земље и највећи је инвеститор у јерменску привреду. Односи две земље се развијају у свим сферама, укључујући војнотехничку сарадњу, економију и енергетику.
Што је веома важно, Москва има значајан утицај и на Јерменију и на Азербејџан — две земље већ три деценије имају територијални спор око Нагорно-Карабаха, провинције која је била у саставу Азербејџана, а чију су независност почетком деведесетих прогласили Јермени који су живели у тој области. Баку је после војних сукоба 1992-1994. изгубио контролу над том територијом, а две земље имају замрзнути конфликт којем се не назире крај.
Руски војници чувају границу између Турске и Јерменије, а уз то је и руска 102. војна база, која се налази у Гјумри, важан део система безбедности те земље. Дакле, постојање те базе одговара националним интересима Јерменије и самим тим је Русија веома важан партнер тој земљи.
Очекује се да ће Пашињан почети да ствара контакте са Западом, са ЕУ и САД, где је јака јерменска дијаспора.
Не треба заборавити односе Јеревана са Анкаром. Јерменија има две затворене границе — са Турском, која се солидарише са Азербејџаном по питању Нагорно-Карабаха, а такође и са Азербејџаном.
Међутим, Јерменија игра веома важну улогу за САД и ЕУ и њихове интересе у том региону. Земља се граничи са Турском на Западу, са Ираном на истоку, а само је Грузија дели од Русије. Она је и земља-партнер НАТО-а и учествује у две мисије Алијансе – на Косову и Авганистану, а истовремено је и заједно са Русијом чланица ОДКБ-а.
Гласачи кажу да се надају да ће Пашињан моћи да оствари амбициозне промене које је обећао. Они очекују више слободе, независности, социјалне и економске реформе и мир и верују у процват земље и њен брз развој.
Посебна пажња у програму блока „Мој корак“ посвећена је демографским проблемима, а аутори програма обећавају да ће у наредних 20 година удвостручити број становништва, кога сада има мање од три милиона. За решавање овог проблема планирана се заустављање одлива становништва, репатријација и спровођење стратегије за подстицање рађања.
Победа коалиције „Mој корак“ је била очекивана, мада је била забележена слабија излазност него ранијих година.
Бивша владајућа, а сада опозициона Републиканска партија, први пут у историји није ушла у парламент. Она је сакупила свега 59 хиљада гласова, или 4,7 одсто, чиме је остала испод цензуса, који је био пет одсто.
Такође, по први пут у земљи одржани су и ванредни парламентарни избори. На њима су учествовала два блока и девет партија.
Блок „Мој корак“ сакупио је 884,4 хиљадe гласова или 70,45 одсто. На другом месту се нашла партија „Процват Јерменије“ са 8,37 одсто (103,8 хиљада). На трећем месту је партија „Светла Јерменија“ са 6,37 одсто (нешто више од 80 хиљада).
