Стубови на врху биће спојени каменом гредом у облику црногорске капе са комитским грбом, а на самом споменику ће писати „У славу црногорских комита који су се борили за право, част и слободу Црне Горе, 1916–1929“.
Слободан Бато Мирјачић, предсједник УБНОР-а и антифашиста Никшића, из чије је организације прошле године и потекла званична иницијатива за подизање овог спомен-обиљежја, сматра да ће се на овај начин одужити црногорским комитима и зеленашима.
„Овим ћемо бар донекле вратити дуг и захвалност о идеји слободне и независне Црне Горе, комитима који су се борили за право, част и слободу Црне Горе и који су страдали у тим борбама“, казао је Мирјачић, алудирајући на присталице условног уједињења Србије и Црне Горе 1918. године, којима власт у Црној Гори због чињенице да су се наводно борили против „српског окупатора“, данас тежи да припише митске карактеристике.
Ипак, чињеница да Удружење бораца народноослободилачког рата и антифашиста (УБНОР) подиже споменик црногорским комитима и зеленашима за многе у земљи је крајње зачуђујућа, имајући у виду да су се управо комунистичке власти у току и након Другог свјетског рата сурово обрачунавале са зеленашима, ликвидирајући готово све њихове вође.
Утолико је изразитији парадокс да земља која подиже споменик Јосипу Брозу истовремено слави зеленаше и подиже им споменик, што свједочи о тоталној идеолошкој конфузији власти у Црној Гори.
Историчар проф. др Александар Стаматовић сматра да је УБНОР, као иницијатор за подизање споменика комитима „суштински само извођач радова режима“, подсјећајући да су „управо партизани и послератни комунистички режим побили велики дио зеленаша и зеленашких комита“.
„Набројаћу само неке: Радојицу Раичевића као четничког војводу партизани убијају марта 1942. године код Никшића, Бошка Вуковића убијају такође у марту 1942. мучки из засједе, свештеника Павића Кековића убијају у јуну 1942, мајора црногорске војске Јована Беловог Вујовића убијају 1943. године, пошто су га претходно заробили у околини Цетиња“.
„Вођу зеленашког покрета и предсједника црногорске емигрантске владе Јована Пламенца партизани убијају у околини Цетиња 1944. године, пошто су га такође претходно заробили. Једног од идеолога зеленашког покрета и комиту доктора Новицу Радовића убијају послератне комунистичке власти на Цетињу након суђења 1945. године. Као одметнике комунистичка политичка полиција ОЗНА 1947. године убија вођу зеленашког покрета Крста Зрновог Поповића, поручника црногорске војске и једног од зеленашких команданата Душана Вуковића, затим свештеника Милоша Турчиновића итд, итд…“, наводи Стаматовић за Спутњик.
Све поменуто, према оцјени нашег саговорника, наводи на закључак да се ради о „врхунској пародији која чак прераста у неку врсту трагикомедије“, јер је очигледно да „УНБОР нема никакве политичке, идеолошке, историјске или друге везе са комитским покретима у Црној Гори“.
Ипак, одговор на питање зашто се комитски покрет данас политички злоупотребљава у Црној Гори, док режим режима тенденциозно приказује зеленаше као митске личности које су се тобоже бориле за „независну Црну Гору“, по мишљењу овог историчара, налази се у жељи власти да се прослава јубилеја једног вијека од Подгоричке скупштине прикаже кроз историјску антитезу у циљу денационализације српског народа у Црној Гори.
„Да се ради о историјској антитези и фалсификату довољно говори чињеница да се нити комити за вријеме аустроугарске окупације, али ни зеленашки комити, нијесу борили за независну црногорску државу нити су били национални Црногорци, него Срби“, јасан је Стаматовић.
Наш саговорник на крају закључује да је јасно да је црногорски режим истовременим подизањем споменика и Јосипу Брозу и комитским зеленашима потпуно изгубио компас у фалсификовању историјских факата, те да се данас све ради у циљу се историја кривотвори ради измјене колективне идентитетске свијести у Црној Гори.
