Приступање Европској унији налазило се на листи приоритета бивших југословенских република још док су чиниле јединствену политичку заједницу. У сумрак Југославије, последњи њен премијер Анте Марковић, учлањење Југославије у ЕУ ставио је у свој програм економског опоравка као шансу за очување бивше државе.
И касније, када су се кроз крвави грађански рат бориле за југословенско наслеђе и када су постале независне, свака југословенска република као приоритетан задатак поставила је приступање ЕУ.
Европске интеграције у једном тренутку проширене су и атлантским интеграцијама, односно приступањем у НАТО. Ово друго није толико била воља самих земаља, колико је наметнуто као услов за учлањење у ЕУ.
Међутим, у последње време, чини се да европске интеграције губе трку над атлантским интеграцијама. Све је почело одређивањем 2025. године као оквира за приступање оних балканских земаља које још нису ушле у ЕУ, да би се и тај датум релативизовао. Свакодневно чујемо прогнозе да „проширење ЕУ — није тема“. Али зато улазак у НАТО јесте.
Запад као да је убрзао атлантске интеграције балканских земаља снижавањем стандарда за учлањење. У НАТО је примљена Црна Гора, Македонија је на прагу учлањења упркос вољи грађана, а притисци на БиХ, посебно на Републику Српску да прихвати наводну неминовност учлањења у НАТО, све су снажнији.
Испада да је балканским земљама лакше да приступе НАТО него ЕУ; инверзија која се догодила оставља нам простора да више не говоримо о евроатлантским, већ атлантскоевропским интеграцијама.
Тај талас експресног пријема балканских земаља у НАТО има мало везе са стандардима; он је пре свега мотивисан геополитичким интересима, жељом да се успостави контрола без обзира испуњавају ли балканске земље некада давно прокламоване стандарде о демократији и слободи, тврде саговорници Спутњика. Наравно, циљ је зауставити конкуренте — Русију и Кину.
Приступање у ЕУ и НАТО тешко се могу одвојити, каже аналитичар Института за европске студије Александар Гајић, јер се на примеру других бивших социјалистичких земаља може видети да су и оне, током процеса придруживања ЕУ, претходно угуране у НАТО.
Сличан процес видљив је и на Балкану, додаје он. Хрватска је ушла у НАТО у тренутку када је улазила и у ЕУ, а Албанија и Црна Гора примљене су у Северноатлантску алијансу пре него у ЕУ. Само што је сада приступање ЕУ неизвесно и трновито.
„Видели смо да је процес притисака да земље које нису чланице ЕУ, разним методама постепено угуране у НАТО. Притискали су их на разне начине, од савезничке заштите њиховог територијалног интегритета због проблематичних односа са суседима, до директних притисака и мешања у унутрашње ствари тих земаља. Најдрастичнији примери везани су за Црну Гору и садашњи покушај да се и Македонија недвосмислено усмери искључиво ка северноатлантском савезу, кроз споразум који је влада Зорана Заева потписала са Грцима“, објашњава Гајић.
Из примера Црне Горе и Македоније види се, према Гајићевим речима, да је процес придруживања НАТО индукован споља, да није добронамеран, као и да једна ствар условљава другу — окретање ка ЕУ и тежња ка пуноправном чланству у тој организацији користи да балканске државе милом или силом постану и чланице НАТО.
„У геополитичком смислу то значи заокруживање простора под контролом НАТО и његове интересне сфере на спојници између светског мора и океана и евроазијског континента, где се тај простор везује за простор Блиског истока. То је један лук контроле уз помоћ кога НАТО покушава да комплетно затвори простор приступа морима свим силама које самостално функционишу на простору евроазијског континента“, каже Гајић.
НАТО, такође, користи простор Балкана као одскочну даску за даљу пенетрацију у дубину континента, додаје Гајић, у случају конфронтације са другим силама — Русијом, Кином и Ираном.
„У том смислу видимо да се ради о геостратешком заокруживању једног простора и недозвољавању да постоје рупе у њему. Да се тај простор у пуном смислу стратешки контролише и да може да се користи за даље наступање у дубину континента“, закључује Гајић.
С обзиром да је ЕУ у кризи и да више нема снаге да икога више прими у своје чланство, понудила је балканским земљама пројекат „Западни Балкан“ (бивше југословенске републике плус Албанија), тврди Срђан Перишић, професор међународних односа и саветник српског члана председништва БиХ Милорада Додика.
У моменту када су челници ЕУ одустали од даљег ширења, појачан је притисак НАТО. И док је, према Перишићевим речима, Западни Балкан смишљен како би ЕУ контролисала земље региона у економском и политичком смислу, НАТО преузима улогу контролора у војном и безбедносном, што треба посматрати у ширем контексту сучељавања САД са Русијом и Кином.
„Некада је чланство у НАТО подразумевало да земља има некакав демократски капацитет. Од тога се одустало, можете бити криминогена држава, они ће вас примити. То је пример Црне Горе, то је пример Албаније, то је пример Косова. У Македонији референдум о НАТО није успео, али они ће је увући. Сада је притисак на БиХ, а на крају остаје Србија", каже Перишић.
Уколико преостале балканске државе приступе НАТО, према Перишићевим речима, зауставиће свој развој, јер са запада не стижу развојни пројекти, већ само повећање војних издатака. Инвеститори се, каже он, налазе на Истоку.
Уколико преостале балканске земље приступе НАТО, остаће простори са којих се људи исељавају, земље јефтине радне снаге и због тога се треба одупрети сваком покушају учлањења у НАТО, закључује Перишић.
