Иако је и „Волстрит џурнал“ посветио текст стању у Европи, који је за поенту имао да је Европа у невољи, „Политико“ наводи да је Европа „ужасну годину“ преживела мање-више нетакнута.
Узимајући у обзир прегршт невоља у Европи, грађанство је изненађујуће оптимистично, а анкете указују да је они подржавају највише у периоду ове генерације, док је евро на рекордно високом нивоу.
Парадоксално је, како наводи „Политико“, да се свима чини да је Европа константно на прагу катастрофе, али да она никад не дође.
Широм континента (са појединим изузецима, наводи „Политико“), возови стижу на време, здравство и образовни системи су приступачни и у добром стању, правосуђе је фер, а градови безбедни.
Економија, иако „натегнута“, и даље расте, а незапосленост на нивоу Европске уније је на најнижем нивоу од 2000. године, иако је она проблем у појединим државама.
Европа је успела да се избори за трговинске споразуме са Канадом, иако су такви споразуми, како наводи „Политико“ „под опсадом“.
„Иако је лако одбацити Европу као место где ништа заиста не ради (Грчка, брегзит, миграције, Жан Клод Јункер), некако већина ствари ради“, наводи „Политико“, додајући да је чак и већина популиста одустала од идеје да напусти ЕУ.
Лако је оптужити медије за лошу репутацију Европе, али прави кривци су њени политички лидери, наводи се у тексту.
Почевши са кризом евра, политичари су користили претњу европске пропасти као „реторичку палицу“.
„Ако евро пропадне и Европа ће“, рекла је немачка канцеларка Ангела Меркел 2010. године када је покушавала да добије подршку за своји излазну стратегију.
Европски комесар Француске Пјер Московиси изјавио је 2016. године да се Европа мора променити или „ризикује да умре“.
Немачки комесар Гинтер Етингер рекао је у септембру да је Европа у „смртној опасности“, док је покушавао да обезбеди подршку за свој нацрт буџета.
Постоји опасност да ће се та њихова предвиђања ипак остварити. Не прође ниједна недеља без неког великог изазова за будућност Европе.
Недавна одлука Меркелове да одступи са чела своје странке довела је до нових драматичних предсказања.
„Гардијан“ је упозорио да њен скори одлазак не представља само значајан изазов за ЕУ, већ и да би он могао да има „кобне последице“.
Лист је навео да се можда ради о највећем изазову за Европу још од тридесетих година 20. века.
Последња у низу драма за ЕУ јесу протести француских „жутих прслука“. Неки се брину да би револуција могла да захвати Европу, наводи „Политико“.
Немци су узнемирени због одговора француског лидера Емануела Макрона, посебно због његове одлуке да већом потрошњом новца одобровољи демонстранте — као да би се читав континент урушио ако би Француска (и Италија) прекорачиле циљни буџетски дефицит ЕУ од три одсто.
У међувремену, европски либерали се окупљају да спасу француског председника. За неке он је „нови евро“.
„Ако Макрон падне и Европа ће пасти“, рекао је Хенрик Ендерлајн, истакнути немачки академик у колумни за „Шпигл“.
Уколико нас је протекла деценија сталних криза ичему научила, то је да шта год да се следеће деси, европска пропаст је најмање могућа, наводи се у тексту.
Међутим, јасно је да ће она бити другачија. Са све старијом популацијом и гломазном бирократијом, ЕУ можда неће постати следећи светски економски мотор. На глобалној сцени Европа неће бити та која успоставља трендове. Али њени грађани ће наставити да је подржавају, из страха од тога шта може да се деси ако ње више не буде, закључује „Политико“.