Као и сви други документи које усвајају Уједињене нације, ни за Глобални пакт о миграцијама није се могло очекивати да ће проћи без полемика. Међутим, такве контроверзе какве је изазвао Глобални пакт ретко кад су забележене у УН.
Иако замишљен као међународни оквир за решење једног од горућих проблема данашњице, у Европи, која се са врхунцем мигрантске кризе суочила пре четири године, тај споразум изазвао је немире, расправе и неслагања.
Против њега су се изјасниле земље Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Мађарска и Словачка), као и Аустрија, док је у Белгији због тог споразума оборена Влада. Глобални пакт су одбацили и САД, Чиле и Аустралија.
Са друге стране стоје земље попут Немачке, које проблем миграната посматрају не само са становишта људских права, већ и као шансу да обнове већ остарелу радну снагу.
Уколико Западна Европа жели да задржи социјалну политику каква је данас, биће јој потребно више радника, написао је новинар магазина „Форбс“ Кенет Рапоза пре више од годину дана.
„Ниједно место на свету нема старије становништво од Европе. Зато и није чудо да политички планери раде све што могу како би охрабрили имиграције. Источна Европа је стара, а средње доба у Великој Британији приближило се просеку од 40,5 година. Са стопом рађања која би у идућој деценији могла да достигне нулу, једини начин на који ЕУ може да се бори против сиромаштва старијих и задржи своје скупе социјалне програме је повећање имиграције. Друга опција је да убеди оне од 20 и 30 година да имају више беба“, пише Рапоза.
На сличан начин размишља и шпански аналитичар Мигел Отеро Иглесиас:
„Неквалификовани имигранти обављају послове које домаћи радници не желе, а они који поседују вештине могу да попуне празнине на техничким, специјализованим и руководећим позицијама. Они повећавају укупну продуктивност и обогаћују интелектуални и научни потенцијал земље. Друштва која апсорбују људе из различитих језичких, верских, етничких и културних средина такође су технолошки напреднија. Није случајно Силицијумска долина друштвени мелтинг пот.“
Критичари Глобалног пакта сматрају да он ограничава суверенитет држава, због чега је Аустралија, на пример, одбила да му се придружи. Такође сматрају да су културалне разлике између миграната и староседелаца Европе непремостиве и да се новопридошли не могу уклопити у европску културну матрицу.
Опасност од тероризма наводи се као још један од могућих аргумената у корист оних који се противе пријему миграната у европске земље.
Не може се говорити о Европи као о јединственој категорији, али економски резон миграција за неке европске земље има инструментално-рационалне елементе, напомиње за Спутњик новинар Зоран Ћирјаковић.
Он као пример наводи неке од послова које добијају, како мушкарци, тако и жене мигранти.
„Не заборавите да је мигрантска популација често јединствена по томе што жене, иако оне долазе из муслиманских друштава, добијају послове у нези старих и болесних. Мушкарци добијају неке послове у фабрикама“, каже Ћирјаковић.
Страх и анксиозност код припадника радничке класе у Европи и сиромашних слојева због тога што су мигранти спремни да раде за мање новца врло је рационалан, тврди наш саговорник. Мигранти у Европу углавном долазе без породица и спремни су да прихвате послове за мање плате него сами Европљани, каже Ћирјаковић.
Међутим, према његовим речима, кључан је културални сукоб. Мигранти не могу да постану Европљани у смислу „европских вредности“, категоричан је он. Као пример наводи Велику Британију, у којој је културални сукоб веома видљив. Мигранти долазе из првенствено исламског културног миљеа, који није либералан, објашњава наш саговорник.
Мултикултурализам је појам који дивно звучи, али је нетачан у истој мери у којој дивно звучи, констатује Ћирјаковић.
„Култура је увек препрека у свакој врсти комуникације и интеграције. Мислим на различитост култура. Имате гомилу истраживања које јасно и недвосмислено показују да су земље које су мултикултуралне, ако бисмо посматрали ствари глобално, првенствено када је мултикултуралност везана за језичке разлике, сиромашније и несрећније од оних које то нису, често из неких практичних разлога, јер то је стални извор сукоба“, тврди Ћирјаковић.
Мултикултурализам је, нажалост, мит који лепо и убедљиво звучи, а ако покушате да га негирате, бивате проглашени за фашисту, додаје он.
„Срећне и богате земље су по правилу етнички и верски хомогене, или, као у случају Сједињених Држава, имају неки механизам претапања људи у неку јединствену целину. Такође, то су људи који су тамо дошли јер су били спремни да се одрекну свог идентитета.“
У ситуацији када се један светски поредак руши, а други још није настао, тешко је говорити о будућности Глобалног пакта о мигрантима, сматра Ћирјаковић.
„Међутим, ако узмемо у обзир резултате избора, од САД, преко Бразила, до Мађарске, може се рећи да је будућност прилично мрачна. Ако погледамо само Европу, Глобални пакт може да створи унутрашње тензије у земљама, због тога што депривилеговани, сиромашни и незапослени становници Европе мигранте са разлогом виде као претњу“, закључује Ћирјаковић.
