Према подацима УН, број миграната прошле године износио је 258 милиона, што је повећање од 50 одсто у односу на 2000. годину, а уколико би сви мигранти у свету били концентрисани на једној територији, била би то пета нација по броју становника, кажу у америчком „Пју истраживачком центру“.
Многи су разлози због којих број миграната у свету рапидно расте (у овом тренутку они чине 3,4 одсто светске популације), а као најзначајнији наводе се економска неразвијеност и неједнакост у земљама из којих долазе, насиље и ратови, као и климатске промене.
Мигрантски проблем постао је мигрантска криза последњих година, када се Европа суочила са налетом огромног броја миграната из Азије и Африке, налетом који су неки од аналитичара поредили са Великом сеобом народа.
Са великим таласима миграција суочиле су се у последњих годину дана и латиноамеричке земље, посебно Бразил, због великог таласа избеглица из Венецуеле, док амерички председник Доналд Трамп прети употребом војске против великог мигрантског каравана који се из Средње Америке креће ка Рио Грандеу.
Две године било је потребно бившој високој представници УН за људска Луиз Арбур (некадашњој главној тужитељки Хашког трибунала) да уговори самит о проблему миграција који се 10. и 11. децембра одржава у мароканском граду Маракешу.
Представници 164 државе разматрају документ под називом Глобални споразум о сигурним, уређеним и регуларним миграцијама.
Дебата о потреби једног глобалног договора о мигрантима започела је септембра 2016, када су се по тој теми у седишту УН у Њујорку састали шефови држава и влада из 193 земље, непосредно пошто се Европа суочила са највећим таласом миграната у модерној историји.
Тада је договорено да преговори теку на два колосека — један за мигранте, други за избеглице које се у међународном праву другачије третирају. Паралелно са самитом под окриљем УН, који је резултирао Њујоршком декларацијом, САД су се посебно ангажовале, па је тадашњи председник Барак Обама, такође у септембру 2016, у Белој кући, организовао посебан самит о мигрантском проблему.
Коначни нацрт споразума представљен је јавности у јулу 2018, али изгледа да није задовољио никога. Са једне стране, критике које долазе од оних који подржавају споразум крећу се у правцу његове необавезности. Тако, на пример, Нина Хол са универзитета Џонс Хопкинс напомиње у колумни за „Вашингтон пост“ необавезност споразума као његову највећу слабост.
Даље каже да је споразум подељен између афирмације људских права миграната и поштовања суверенитета држава, те да остаје нејасно како ће се међународна заједница бавити случајевима када земље одлуче да не заштите права миграната.
„Примарна сврха споразума је симболична — да се покаже како државе могу да идентификују заједничке области сарадње у области миграција“, пише Холова. „Нацрт је слаб у имплементацији, праћењу и ревизији механизама, што указује на то да свака земља може да одлучи на који начин да га спроведе.“
Наравно, према њеним речима, споразум има и добре стране. Он је „мала победа“ за оне који су погођени климатским променама и представља значајан пробој у временима када се против миграната употребљавају тешке речи и води антиимиграциона политика.
Међутим, оно што забрињава Холову, а што радује противнике споразума, јесте чињеница да су многи значајни играчи на светској политичкој сцени одбили да се придруже споразуму.
Још пре годину дана, америчка амбасадорка при УН Ники Хејли саопштила је да њена земља неће бити потписник споразума уз наводе да ће Америка сама најбоље одлучити како ће контролисати сопствене границе и коме ће бити дозвољено да уђе у САД.
Уследило је одбијање Аустралије, Мађарске, Швајцарске, Израела, Аустрије, Пољске… и најпосле Италије, да се придруже споразуму. У Немачкој, одлука Бундестага да се ова земља придружи споразуму изазвала је демонстрације. Последње истраживање јавног мнења у Холандији говори да је 41 одсто грађана против споразума, насупрот 34 одсто оних који га подржавају, преноси Ројтерс, а белгијска влада изгубила је већину у парламенту због намере да се придружи споразуму.
Лидери земаља који се противе оваквом споразуму изнели су ставове сличне америчким. За аустралијског премијера Питера Датона неприхватљиво је да аустралијски грађани предају део суверенитета неизабраном телу, док аустријска влада упозорава да би у блиској будућности могло да се говори о „људском праву на миграције“.
Са друге стране, Слободан Јанковић из београдског Института за међународну политику и привреду, споразум оцењује као досад најпроблематичнији који су предложиле УН због, како каже, ограничења слободе говора, изражавања, забране истраживања и критике одређених феномена.
Тако члан 17 нацрта споразума говори о томе како треба увести забране и казне за сваку нетолеранцију према мигрантима, да је забрањено на било који начин класификовати и бавити се пореклом, верском или било којом другом припадношћу миграната, цитира Јанковић споразум.
„То, другим речима, значи да уопште не смете да се бавите истраживањем миграната, њиховим пореклом, него само да уопштено кажете да се ради о људима, припадницима човечанства. Не смете да се бавите ни тиме одакле долазе, и то је забрањено, чак и за научно истраживање“, објашњава Јанковић.
Споразумом се даље забрањује финансирање из јавних извора медија који изражавају нетолерантност према мигрантима. Како ће се и ко ће оцењивати ко је нетолерантан према мигрантима, пита се Јанковић.
„У Орвеловом новоговору, то је свака критика миграција“, тврди он.
„Због тих и низа других формулација које говоре о казнама, забранама, изопштењима за све оне који се не слажу са масовним миграцијама, ово је проблематичан документ“, додаје Јанковић.
Споразум, према Јанковићевој оцени, не иде у корист ниједне државе, осим оне која се, како каже, нада да ће уз помоћ прилива миграната обновити своју радну снагу или земљама које имају вишак становништва, па одлазак одређеног броја људи значи смањење сиромаштва и незапослености.
Међутим, са становишта демократије, споразум није добар, као што није добар ни за мигранте. Ако се забрањује критика или истраживање неког феномена, постоји опасност да се грађани побуне због тога што им нека међународна организација не дозвољава да у сопственој земљи прописују законе или не желе да приме одређени број људи, закључује Јанковић.
