„Главни глумци би хтјели, да су на правој страни
Ја да будем Швабо, а они партизани“
Забрањено Пушење, из песме „Нећу да будем швабо у дотираном филму“ (1984)
Песма др Нелета Карајлића почиње обећавајуће: „Славни режисер је у нашем граду/снима нови филм, кажу, бит ће добар/ страни глумци, пријеми и лова, нема сумње, смијеши му се Оскар.“ Онолико обећавајуће колико је то за појединце и писмо Доналда Трампа.
Да ли смо близу неког новог мировног споразума? Мења ли Америка став? Има ли компромиса на видику? Славни „режисер“ би да „снима филм“ и о регионалној безбедности у нашем делу света. И да га заврши заједничким сусретом са Вучићем и Тачијем на „травњаку Беле куће“. „Оскар“ је обећање Нобелове награде за мир. У то уопште не треба сумњати.
Алузија на Анвара Садата и Менахема Бегина уз посредништво Џимија Картера више је него очигледна. Проблема у овом поређењу је неколико, а између осталог и да се са „травњаком Беле куће“ почиње и завршава свака сличност.
Кемпдејвидски споразум је био уговор између две суверене земље. Египат је у пуноправном чланству УН од 1945, а Израел од 1949. године. Сви кључни актери међународних односа, у првом реду две тадашње суперсиле САД и СССР, признавале су и Египат и Израел. Проблем је био тежак билатерални спор између Каира и Тел Авива. Договором из Кемп Дејвида утаначено је да Египат призна Израел, самим тим да за израелске бродове важи исти режим као за све остале државе — што им је омогућило несметану пловидбу Суецким каналом, док је са друге стране Египту враћена пуна контрола над Синајским полуострвом.
„Разграничење“ је тако завршено. Ратно стање између две земље, а које је онеспокојавало цео Блиски исток – окончано је. Садат и Бегин су добили Нобелову награду за мир за 1978. годину, а Картер је тако задао тежак ударац совјетским интересима, истискујући утицај конкурента са геополитички неуралгичне тачке. Американци су постали „господари“ Блиског истока. Далекосежност Картерове иницијативе уочљива је у томе што су САД у већој или мањој мери до данас одржале позицију најзначајнијег фактора блискоисточне регионалне безбедности.
Разлике тог случаја у односу на положај Србије и такозване републике Косово су огромне. Једнострану одлуку косовско-метохијских Албанаца није признало „пола света“. Око тога нема сагласности кључних актера међународних односа. Ми једноставно нисмо у истој равни, не можемо разговарати као што су то радили Тел Авив и Каиро.
Није ту само проблем што Србија „није признала Косово“, већ су ствари далеко комплексније. Такође, албанска одлука је уследила после агресије НАТО-а на СР Југославију, што је допринело ескалацији рата. Да се све тицало искључиво албанских паравојних формација, обимнији оружани сукоб би био завршен већ до краја 1998. године. Војска Србије је поразила такозвану ОВК, они су могли да наставе са извођењем терористичких акција, али и ништа више од тога. Србији је наметнут рат од стране НАТО-а, па ако треба са неким да потписујемо споразум о трајном миру, по узору на онај из Кемп Дејвида, онда је та адреса у Бриселу, а не у Приштини.
Посебан осврт завређује и америчка иницијатива да се разговара о „разграничењу“. Када је на ту тему први пут јавно говорио, председник Вучић је „терао воду“ на идеју поделе. Али у америчким академским и политичким круговима појам подела (partition) нико није употребљавао. За њих је разграничење – delimitation. Делимитација се тиче договора две стране о успостављању граничне линије, како би се припремила демаркација – техничко обележавање границе на терену.
У пракси делимитација најчешће подразумева ситне корекције фактичког стања. Дакле, за Американце је разграничење разматрање где би границу између Србије и „Косова“ могли померити пар километара у дубину територије једне или друге стране и ништа више од тога. Најчешће се помиње да би то значило враћање делова општина Лепосавић, Зубин Поток и Звечан под јурисдикцију Београда, док би заузврат, да се мало замаскира цео процес, такозваној републици Косово било уступљено неколико села у општинама Бујановац и Прешево.
Разграничење је за њих само средство, а не циљ. Циљ је да се, са једне стране – омогући учлањење „Косова“ у УН, самим тим и у све преостале међународне организације, док би са друге стране Србија добила неки „ЗСО плус“ на територији сада већ у пуном смислу речи — Републике Косово. Чланство у УН би, наравно, било опослено одмах, без одлагања, а „ЗСО плус“ би био формиран постепено, пошто би нам лепо објаснили да се то тиче компликованих процедура и тражи време. Тај филм смо већ гледали и после Ердутског споразума у Хрбатској и дерогирањем Дејтонског споразума у БиХ.
За Трампа је ово прилика да постане нови Картер. Тиме се отвара пут за ширење НАТО-а на целокупан Балкан, укључујући и територијално осакаћену и политички понижену Србију, као и за дугорочно истискивање руског и — перспективно — кинеског утицаја.
Американце брине најава изградње балканског крака Турског тока, још их више брине што се у послу отишло предалеко, Србија је већ резервисала око 200 милиона долара за куповину цеви, њихов стратешки циљ је не само да осујећују сваки покушај новог енергетског повезивања Европе са Русијом, већ и да опструишу све постојеће конекције. То пише у свим доктринарним документима НАТО-а усвојеним од 2010. године до данас. Нема ту никаквих тајни.
У писмима упућеним Вучићу и Тачију амерички председник има и ово на уму. То ће му обезбедити широку подршку у Вашингтону, како у политичким, тако и у војним и пословним круговима. За реафирмацију Картерове стратегије „заустављања Русије“ добиће већину и у Конгресу, и у Сенату, и у Пентагону и у јавности. Што му је врло, врло важно пред наредне изборе. Турбуленције кроз које је Трамп прошао, а последња је оставка Џејмса Матиса, утицале су да ослаби његова позиција и међу неоконзервативцима, најмоћнијем крилу Републиканске партије, а о томе како на њега гледају све фракције Демократске странке излишно је трошити речи.
Трампу је очајнички потребан спољнополитички успех, он се негде мора доказати, мора нешто значајно и крупно својим бирачима приказати. Јер, у спољнополитичкој арени, „где год је био, Трамп је погинуо“. Ниједно отворено питање са Русијом није решено, односи са Кином и ЕУ су најгори још од завршетка Хладног рата, „екскурзија“ ка Северној Кореји није дала готово никакав резултат, из Сирије се повукао, а два важна Обамина споразума – са Ираном и о Транспацифичком партнерству, исхитрено је погазио.
Вучић и Тачи му зато дођу као „спас у последњи час“, прилика да се код куће прикаже као миротворац, као „нови Картер“, да истовремено и осигура америчке интересе у југоисточној Европи анестезирајући једно крило Демократске странке, оно које је Балкан средином деведесетих прогласило приоритетом, и убере политичке поене који ће мотивисати неоконзервативце да га жестоко подрже у кампањи за нови мандат. Косово је за њега идеално, да се покаже као „велики режисер“, за разлику од династија Буш и Клинтон, које су ово „отворено питање“ иза себе оставили.
Напослетку: где смо ту ми? За одговор је неопходно вратити се на сам крај песме Забрањеног пушења: „Главни глумци би хтјели, да су на правој страни, Ја да будем Швабо, а они партизани“. Нама је намењена улога „Швабе“. „Партизани“ су у Приштини. Они су „главни глумци“. Они би тако заокружили свој статус у међународним односима.
Ма колико за неке иницијатива Доналда Трампа деловала на почетку обећавајуће, крај је отрежњујући. Махање Нобеловом наградом ту мало шта може променити.
