Песникиња није имала чиме да завеже пртљаг и предајући јој поклон, Пастернак се нашалио — узми, јак је, издржао би и да се обесиш о њега. Није ни слутио да ће му ускоро стићи трагична вест — Марина Цветајева се обесила. Да ли је заиста употребила Пастернаков конопац, или је у хладној и гладној Јелабуги пронашла други, никад нећемо сазнати, али ће легенда повезати та два догађаја у једно и придодати им „видовитост" великог песника, у кога је, како се веровало, Марина целог живота била заљубљена.
Марина Цветајева је, заједно са великим бројем руских писаца, жена и деце, евакуисана у татарски град Јелабугу, далеко од линије фронта, како би избегла смрт у Москви, пред којом су већ стајали Немци и у којој је владала глад. Сместили су их онако како су могли — град је већ био препун избеглица, власти су покушавале да их нахране, неке и да запосле, али близина рата се и те како осећала — атмосферу је недавно најбоље описала једна песникиња, говорећи на гробу Марине Цветајеве: Јелабуга је била таква да је човек у њој могао само да се обеси.
Марина и њен син смештени су у собицу од неколико квадрата у малој дрвеној кући. Данас та кућица припада музеју Марине Цветајеве и с обзиром да је у њој све сређено, окречено, чисто — бели кревети, уштиркани чипкани столњаци, цвеће на прозорима и дрво рјабине у дворишту… личи помало на кућицу из бајке. Али свака ствар у њој говори о огромној тузи и несрећи која је привремену станарку пратила целог живота.
У десет дана проведених у Јелабуги стао је читав један живот — и страх за судбину сина, и брига за мужа и ћерку у логору, потрага за послом кога нема, чекање у редовима за храну у народним, све сиротињскијим кухињама, нада да ће добити посао судопере у једној од таквих кухиња, и безнађе, безнађе, безнађе… депресија која је одавно прати. У овој кућици се не поставља питање зашто је Марина одлучила да се обеси. Одговорила је сама у опроштајном писму сину: Сваког дана даље, биће само — горе. Али, да не буде забуне — великој песникињи није било ништа горе него бројним избеглицама из Москве, нити сталним становницима дубоко у позадини коју рат није директно дотакао. Напротив, успела је и да нађе посао у суседном Чистопољу, кустоси ће вас подсетити да нису били гладни, град се налази на реци Ками, и бар је рибе било довољно. Пре него што ће га дефинитивно напустити, Марина је спремила сину рибу за вечеру.
Али живот у некој забити, посао домаћице, није био онај жељени живот. Власница куће се сећа да ју је Марина, измишљајући себи разне обавезе изван куће, сваког дана молила: ако Вам није тешко, испржите нам рибу за вечеру, или — скувајте Муру (тако је звала сина) кашу за ручак. Песникињу су мориле веће и теже бриге. Муж и старија ћерка били су у Стаљиновом логору, а млађа Ирина је умрла од глади у дечјем дому. Ту смрт Марина себи никад није опростила. Оставила ју је у дому, јер у Москви није било хране. Веровала је да ће за децу о којој брине држава храна бити ипак некако обезбеђена. Једног дана су је само обавестили да детета више нема.
Али, Марина није била од овога света. Била је песник. Геније. А генији немају времена за домаће послове, за мајчинство, за борбу са животним недаћама. А кад им се „догоде ирине", остаје само бол, кајање, самооптуживање. „За једно дете није било довољно љубави на овом свету", говорила је љута на себе. Живот је проводила лутајући у потрази за собом, а онда су дошли глад, невоље, несреће, лоши односи са сином…
У Јелабуги Цветајева покушава да нађе излаз из несреће. И нашла га је. На ексеру у предсобљу. Обесила се у кући у којој је живела. Као самоубица, сахрањена је изван гробља. Мур није дошао на сахрану — није желео „да гледа мртваце". Опевана је тек након више од 50 година. Иако постоји споменик на гробу, многи ће вам рећи да је Марина сахрањена десетак метара даље. Био је рат, није се много водило рачуна о мртвима, о самоубицама поготову. Тај гроб није обележен, али се на њему увек налази бар по један цвет.
Према најновијим истраживањима, градић Јелабуга у руској Републици Татарстан данас је други по реду град у коме су људи најсрећнији у Русији. То истраживање је изненадило многе, али не и оне који су посетили градић. Саграђен поред велике реке Каме, овај стари руски трговачки град поноси се тиме што је сачувао стари центар, мале дрвене куће са украшеним прозорима који и дан-данас привлаче велику пажњу туриста. Још се више поноси својим парковима, али највише — знаменитим суграђанима. Ту су живели Иван Шишкин, чувени сликар, Наталија Дурова „цар девојка" која се у мушкој одећи борила заједно са Кутузовим против Наполеона, Владимир Бехтерев, у свету познати научник, психијатар и неуролог… Ипак, Јелабугу људи највише повезују са песникињом која је у њему провела само једанаест дана. Као највећу драгоценост, овај град чува сећање на велику песникињу. И чува га боље него било који други град у свету. А Марина је живела и у Паризу, и у Прагу, у Москви…Музеј Цветајеве, и поред тога што је уређен, чист и некако свечан, представља музеј туге. Иако није забрањено гласно говорити, сви готово шапућу. Док водич, а руски водичи су заиста мајстори свог посла, прича о последњим данима велике песникиње као да је лично све видео и доживео, посетиоци се осећају као у кући тек умрлог најближег рођака. Туга и бол који је Марина донела са собом из Москве, али и из Париза и Прага, доживљавају се као своји. Предмети које је додиривала, шоља из које је пила… могу да се узму у руке, али мало ко то чини. Као да се боје да их не оскрнаве.
За сву ту чаролију заслужни су запослени, на челу са Гуљзадом Руденко, који годинама раде у музеју и који су од Јелабуге направили музеј под отвореним небом на читавих 490 хектара. Поред кућице у којој је живела Цветајева налази се и музеј са огромном библиотеком Сребрног века и читав низ музеја других личности које су обележиле историју овог градића. Сваке две године одржавају се „Дани Цветајеве", који окупљају њене поштоваоце и преводиоце из целог света. Практично сваке године се организују дани сећања на знамените Јелабужане, на које долазе њихови потомци расути по целом свету. Не ретко, неки се ту и упознају.
А у град се улази кроз такозвани „Ђаволов градић" — камену тврђаву из 11. века на врху брда, одакле се пружа величанствен поглед на прекрасну реку Каму. Легенда каже да је тврђаву саградио сам ђаво који се заљубио у поповску ћерку и запросио је. Поп није смео да одбије, па је рекао да ће одобрити женидбу, ако ђаво сагради кулу на тврђави за једну ноћ. Ђаво је то урадио, али је пред зору закукурикао петао, дунуо ветар и сву грађевину растурио. Сви поновни покушаји завршавали су се на исти начин. Кажу да је ђаво свима доносио несрећу. Марини није — она је своју донела са собом.
