Њима је 2018. остварен животни сан: Мића и Жика у 83. години освојили Русију

„Имала је ова 2018. успона и падова, али кад слушаш деду ког неизмерно волиш како цео живот прича: ’Умрећу, а Москву нећу видети‘ и успеш да то промениш, година не може бити лоша. Мој Милорад (83) коначно покорио Црвени трг!“. Овај пост на Твитеру разнежио је више од 3.600 људи, а многи су га и поделили с другима.

​Кад смо контактирали унука Милоша, који га је поставио, с питањем зашто је ово утисак за јавност, он нам је рекао:

„Верујем да скоро сваки Србин има деду коме је животна жеља да види Москву“.

Каже да је променио неколико послова, док коначно није дошао до плате са којом је могао да резервише авионске карте и хотел у Москви. На путовање са дедом повео је и сестру, двадесетпетогодишњу студенткињу.

Деда Милорад је годинама бубрежни болесник, два пута недељно иде на дијализу. На тајном разговору, лекари су Милоша убедили да једна прескочена дијализа и путовање не могу направити проблем, а деда месецима није могао да верује да ће заиста видети Русију, мислио је да се деца шале.

Осамдесеттрогодишњи Милорад Мића Вујовић био је одушевљен Москвом чим су слетели.

Прва су му импресија кранови, избројао је најмање двадесет великих градилишта на путу до хотела. „То је град велики, чини ми се, као две Србије, има пуно народа, а улице, све чисто ко суза, на тротоарима нигде нема поломљене плочице“, причан нам деда Мића, керамичар, некадашњи управник циглане у Пожаревцу.

„Дошао сам коначно на Црвени трг, стајали смо испред цркве кад су почела да звоне звона, а народ који је био испред почео је да се крсти. Питам унука, шта је ово? Каже, побожан народ, па се крсти кад звона звоне. То је велико, величанствено место где они сваке године организују параду. Све је у калдрми, коцки од камена, није кô код нас, бетонирано“, каже деда Мића.

Током пет незаборавних дана у Москви, деда је успео да обиђе неколико музеја, а посебан утисак на њега је оставио парк Максима Горког. „Не можете да замислите колики је, огроман парк, фасциниран сам водоскоцима и музиком која их прати, а народ ужива, слуша концерте, фотографише, родитељи изводе децу, уче их да возе ролере“, препричава нам импресије деда Мића.

„Верујте ми да сам ишао по парку, гледао клупе, има 5-6 метара од клупе до клупе, нигде ниједног трага од хемијске оловке или фломастера нема. Код нас нова клупа не може да траје ни недељу дана — или је испишу или поломе. У граду, у кафанама и кафићима, мир, тишина, нема вике, нема галаме“, присећа се наш саговорник бајке коју је доживео у августу.

Посебан утисак су му таксисти који су љубазни, а унапред знате и колико ће вожња коштати, на крају морате да оцените возача, јер му од тога зависи даљи посао. Ако има три лоше оцене, не може да вози. Фасциниран је и дисциплином у саобраћају вишемилионског града, снабдевеношћу продавница, а има и јогурта из Шабца и киселе воде из Аранђеловца. И није скупо.

„Мој отац је био мајстор, ковач, много је радио, а недељом су долазиле комшије, играли су карте и мезили. Причали су често о моћи Кине и Русије, мене је то фасцинирало. Узео сам да читам ’Рат и мир‘ и друге књиге руских аутора, уз те приче у главу ми је дошло како би волео да видим како ти људи тамо живе, како заиста изгледају… Увек сам мислио и говорио — умрећу, а Русију нећу видети. Унук ми је испунио велику жељу, жао ми је само што нећу до краја живота успети да му се одужим“, каже деда Мића на крају разговора за Спутњик.

Милошеву теорију, да скоро сваки Србин има деду коме је животна жеља да види Моску, потврдили су бројни коментари на његов твит. 

Светлана Станић, на пример, открила је да је још један осамдесетрогоришњак испунио давну жељу. Њен отац.

Живорад Станић, Београђанин пореклом из Бруса, отишао је у пензију као наставник математике. Његову бајку организовале су ћерке, посетили су Русију, такође у августу. „Учио сам руски језик у школи и тако пожелео да посетим Русију, заправо, највише због руске литературе, Толстоја пре свега“, каже деда Живорад.

„Покушао сам током обиласка града да пронађем неке од његових описа, безуспешно. Москва је сада огромна, права европска метропола пуна туриста са разних страна. Наравно, прелепа као у мојим мислима. Најјачи утисак су оставили Црвени трг и Кремљ, за које сам се годинама питао како изгледају уживо. Био сам запањен њиховом величином! Такође, метро је фасцинантан, посебно неколико станица које смо обишли као културно-историјске споменике“, каже нам Живорад Станић.

Захваљујући томе што га здравље служи боље него вршњака Мићу Вујовића, видео је и Санкт Петрбург, до кога је путовао возом. Његова ћерка Светлана каже да су она и сестра у возу дремале, а да је он седео прикован за прозор, да би успут видео још мало Русије.

„Петерхоф ме је оставио без даха! Имали смо срећу да је било лепо време, па смо могли да дођемо хидроглисером са мора, тај прилазак раскошној главној фонтани је незабораван. Било је задовољство провести готово цео дан шетајући по прелепом парку и уживати у лепоти фонтана. Ништа мањи утисак није оставило ни Царско село и дан проведен у парку овог здања. Могу још само да кажем да сам захвалан ћеркама што су ми испуниле жељу“, каже професор Станић.

Времешни саговорници Спутњика кажу да се, иако су заокружили свој пут, труде да живот и даље схватају као једно велико путовање, које траје до последњег тренутка.

Ма колико година имали, не одустајте од жеље да се макар повремено осетите као у бајци. Ако овакав став, с љубављу, пренесете на децу и унуке, може да вам се деси да живите и у руској бајци.