Са ракетним системима који далеко надмашују оно што имају, или што планирају да имају Американци. Наиме, иако је Москва још пре годину дана рекла да ће на све америчке војне кораке у трци у наоружању одговорити асиметричним мерама, оно што су Руси приказали, или што најављују, није само асиметрично, већ је и геометријском прогресијом далеко испред америчких техничко-технолошких достигнућа у ракетној технологији и технологији подводног оружја.
„Авангард“, „сармат“, „кинџал“, „посејдон“, само су нека од најновијих руских супероружја која у 2019. или у 2020. години улазе у оперативни састав руских оружаних снага. Запад на та оружја данас нема одговор. Па ако је циљ Запада био да нестанком Совјетског Савеза нестане и руска војна моћ, тај се циљ није остварио. Година за нама то је уверљиво доказала…
Да ли на врховима кула које опасују зидове Кремља сија пет црвених звезди петокрака, или се кочи пет двоглавих царских орлова, Русија опет доминира простором од Бреста до Владивостока. Јер догађаји у Украјини и у Сирији само су најновија потврда статуса вечите суперсиле Русије. Пре 28 година нестао је Совјетски Савез, империја коју је Русија три века ширила и учвршћивала обрушила се сама на себе. Границе Русије драстично су прекројене, по неколико хиљада километара ближе Москви. Тај шок је био још већи за психологију људи, и годинама после распада СССР-а Русија је још била у потрази за својим идентитетом, несигурна у своју улогу у свету.
Добар део јавности жалио је за Совјетским Савезом, руска армија је напуштала базе у бившим совјетским републикама, бивше државе Варшавског пакта, из којих су руске трупе отишле, свој су нови политички, економски, па чак и национални идентитет тражиле управо у изразито антируским ставовима. Руски банкарски и финансијски сектор били су у феудалном добу, високе технологије једва присутне, а животни стандард становништва осетно опао. Американци су у то време давали изјаве „да никада више неће дозволити да се Русија подигне на ниво моћи бившег Совјетског Савеза“.
Но, и тада и власт и опозиција Русије нису дозволили да слабости земље замагле визију велике будућности. Чак је и Борис Јељцин у својој књизи „Борба за Русију“ написао: „Статус велике силе нама је предат као наслеђе, као темељ не само наше свести и културе, већ као кодекс саме државне структуре Русије“. Може се рећи да је долазак Владимира Путина у Кремљ и дефинитивно потврдио тај статус, Русија је данас опет јака и неминовно долази до њене експанзије: економске, политичке и војне.
Некадашње републике Совјетског Савеза на овај или онај начин опет долазе под скуте мајчице Русије, уморне од невоља које носи самостална изградња економије, углавном разочаране у неостварена обећања капитализма. Фестивал суверенитета бивших совјетских република је завршен, већина људи у тим новим државама увиђа да не живе ништа боље него што су живели у СССР-у, а Русија може да им економски помогне. Украјина је најбољи пример за то шта се догађа када се нови национални идентитет гради на изразито антируским позицијама.
Суштина односа Русије и бивших република СССР-а, осим прибалтичких држава, јесте вишевековни бенигни утицај Москве на те земље. Јер, руска империја, која је свој врхунац достигла непосредно пред Први светски рат, значајно се разликовала од економски грамзиве британске или француске империје. Заправо, малобројна су освајања империјалне руске војске која су доносила огроман плен, уместо тога она су задовољавала војне и стратешке потребе Москве. И после бољшевичке револуције 1917. све републике, осим оних у Прибалтику, добијале су субвенције од Москве, за разлику од европског империјалног модела.
Данас је битка Запада и Русије на просторима бившег СССР-а, не само битка за ресурсе, већ, пре свега, битка за нова тржишта. Запад покушава да приграби та тржишта и да спречи интеграције тих држава са Русијом. Запад жели да позицију Русије у свету сведе на улогу регионалне силе. Чињеница јесте да Русија и данас има своју војску у Туркменистану и Таџикистану, да Црноморска флота суверено влада Црним морем, да Русија има ракетне и ваздухопловне снаге у Белорусији, своју војску у Сирији, мировне трупе у Јерменији.
Све су то корисне полуге моћи, уз ојачану економију просперитетна Русија биће све више магнет за суседне економије. У Москви то лепо формулишу: „Ми смо спремни за успостављање онолико добрих односа колико су они на то спремни“. Можете то назвати и новом руском империјом, после тачно 100 година, али то је једноставно само питање етикете…
О томе у емисији „На нишану Лазанског“ говори Проф др Момчило Милиновић, са катедре за наоружање Машинског факултета у Београду.
Уредник и водитељ је Мирослав Лазански.
Емисију слушајте на таласима Радио Новости 104,7 мегахерца, гледајте на фејсбук страницама Спутњика и Радио Новости, али и одложено на Јутјуб каналу Спутњиком Србија.
