„Политичко присуство Италије у Африци је недовољно и ако се оно не појача, Италија ризикује да изгуби читав континент“, каже за Спутњик експерт за односе са Африком Никола Педе (Nicola Pedde), директор Института за глобалне студије Institute for Global Studies.
Какви су економски интереси Италије у Африци?
— Италија је углавном водила променљиву политику на Црном континенту, како у политичкој, тако и у економској сфери. Дуго је постојала одређена конфузија са развојем пројеката на афричком тржишту, односно свему ономе што би било алтернатива тржишту нафте. Основна делатност Италије са Африком јесу економске везе које су се реализовале преко концерна Ени. Међутим, Италија је током последњих година показала и интересовање за развој инфраструктуре и непокретности у Африци. Ипак, ове иницијативе ретко када подржи држава.
За утицај у Африци би се требало борити, шта мислите о супарништву између Италије и Француске у региону?
— Интереси Француске и Италије се косе, почевши од либијског питања, који је реално огроман проблем. Интереси Француске су објективно гледано против наших. Париз је предузео читав низ корака који су противни интересима Рима. Француска и Италија са друге стране деле ставове у вези са питањима безбедности у појасу Сахел (земље које чине Сахел су Сенегал, Мауританија, Мали, Буркина Фасо, Нигер, Нигерија, Чад, Судан, Етиопија, Еритреја, Џибути и Сомалија). Па ипак, немамо заједнички план деловања у овој, али и у многим другим областима и стога постоји могућност да ће нам се сукобити интереси и да ћемо ступити у отворено супарништво на северу Африке.
Међутим, Кина је рецимо значајнији конкурент, а супарништво се посебно огледа у области инфраструктуре. Осим тога, Уједињени Емирати и Саудијска Арабија редовно инвестирају у источноафрички регион, а управо је ова област најинтересантнија Италији. Тамо се води читава борба за зону Персијског залива, на пример за Сомалију, где је очигледно ривалство између Саудијске Арабије, Емирата и Катара. Свака од ових држава има свој конкретан циљ. Оне тачно знају шта желе да постигну у Африци у наредних 20-30 година.
Италија још није ни дефинисала своје циљеве, не зна шта би желела да постигне. Делује ми да се за сада Италија више предомишља и анализира ситуацију, а то је другим речима губљење времена и евентуално, губитак могућности развоја. На тај начин, Италија ризикује да остане до те мере безначајан играч у Африци, да је нико неће сматрати ривалом.
Африку сматрају континентом будућности, за који се већ сада боре велике државе. Како оцењујете, може ли Италија у будућности да поправи односе са афричким државама?
— Мислим да су политичари и доносиоци одлука коначно схватили да ће нам односи са Африком донети директне економске и трговачке користи. Велики проблем Европе и држава као што је Италија, јесте у томе што је у Европи распрострањен мит да је Африка сиромашан и неразвијен континент. Заправо, у афричким државама су потпуно међусобно другачије околности и услови. Чак и у слаборазвијеним државама, где су тек недавно окончани сукоби, може се наћи добро обучен и образован кадар, такође, неке од њих већ сада бележе стабилан раст и у ове државе и регионе се може инвестирати.
Овај проблем је повезан са увреженим схватањем о афричком друштву и баш ти стереотипи много сметају италијанским бизнисменима и отежавају при процесу одлучивања о могућим инвестицијама.
Италијански индустријалци имају прилично провинцијалан приступ, а зато би држава морала да подржи веће пројекте и уопште да стимулише пословне иницијативе.
Италија би такође требало да побољша односе са афричким државама, између осталог и како би решила, односно предупредила даљи долазак миграната, да ли се слажете са оваквим ставом?
— Свакако је потребно организовати више билатаралних сусрета. У овом тренутку, у Африци негде око 18 милиона људи покушава на различите начине да се бори са сиромаштвом, ратовима и незапосленошћу. Од ових 18 милиона, само око 10 одсто жели да напусти свој континент и пређе у Европу. Баш зато морамо да помогнемо афричкој привреди и економији, да на сопственом континенту отворе више радних места. Тиме ће се аутоматски смањити ток миграната. Морају се вратити могућности да се инвестира у афрички континент и требало би реализовати заједничке пројекте у Африци са државама као што су Русија, Кина и САД.
