Изненађујуће, али чак ни у Библији није назначено тачно место где се Нојева барка усидрила. Само се наводи да се барка зауставила „у Араратским планинама“, али без прецизирања места. Управо због тога су ирански научници закључили да планина Арарат, која се налази на територији данашње Турске, уопште није планина која се помиње у Библији.
„Мало је вероватно да су се Нојеви потомци након тога преселили у равницу Месопотамије, јер би се на њиховом путу нашли непроходни планински гребени, а најлакши пут би био дуж реке Еуфрат, што противречи 11. глави из Књиге постања, где се каже да су Нојеви потомци дошли у Месопотамију са истока“, убеђени су истраживачи Библијског друштва у Ирану.
Састављачи Књиге постања су под „Араратским планинама“ највероватније имали у виду државу Урарту, која је постојала од 13. до 6. века пре нове ере на територији савремене Јерменије, источне Турске и северозападног Ирана. Након анализирања свих библијских доказа о тој земљи, ирански истраживачи су дошли до закључка да Нојеву барку треба тражити на северозападу Ирана.
Археолози упућују на то да је у Библији реч о планини Тахти Сулејман, на чијем врху су пронашли „фосилне остатке дрвета“ који по величини одговарају опису Нојеве барке у Библији.
„Ко зна, можда су то трагови библијске барке? Међутим, постоји неколико ствари које отежавају да се потврди да је пронађени масивни дрвени објекат, стар неколико хиљада година, управо Нојева барка. На пример, у Библији се говори да је направљен од ’дрвета гофер‘. Ми ни данас не знамо какво је то дрво“, признају ирански научници.
Критичари теорије иранских научника не сматрају изложене аргументе убедљивим и запажају низ неправилности.
„Планина Тахти Сулејман се налази на територији која никад није улазила у састав државе Урарту“, изјавио је стручњак за религију Иља Вевјурко. Постоји важан детаљ у миту о потопу: Ноје је пристао на прво место које се показало испод воде.
„Разлог зашто се управо планина Арарат сматра библијским Араратом — то највиша планина у региону“, објашњава Вевјурко.
Јудејски историчар Јосиф Флавије је у 1. веку наше ере писао да се ова планина налази у Јерменији. „Тамо људи скупљају смолу за израду амајлија. Јермени то место називају ’луком‘ где се барка усидрила заувек и људи показују остатке који су остали до данас“, сведочио је Флавије.
У Курану такође постоји легенда о потопу, где је као последње пристаниште Нојеве барке названа планина Ел Џуди. Сам назив планине се преводи као „узвишење“, а о томе где се налази, више од једног века се воде спорови.
„Према Курану, та планина се налази на подручју Блиског истока, укључујући чак и Северни Кавказ. Недавно су у Чеченији изјавили да су у селу Хиндој пронашли остатке брода. Узгред, Чечени себе називају ’нохчи‘, што се може превести као ’потомци пророка Ноја‘“, нагласио је познати муслимански богослов Фарид Салман.
Према другој верзији, планина се налази на југоистоку Турске, недалеко од сиријске границе. Према арапском предању, барка је пристала на територији савремене Саудијске Арабије.
Свете књиге јудаизма, хришћанства и ислама се не слажу када је реч о месту где се налази Нојева барка, али су сагласне у томе да се потоп догодио. Ни савремени научници не одбацују ту хипотезу, а неки од њих је у потпуности подржавају. Још 1996. године геолози са Универзитета Колумбија у САД пронашли су индиректне доказе „велике поплаве“ у Малој Азији.
Тада су Вилијам Рајан и Валтер Питман открили на северу Турске бројне грађевине старе око 7,5 хиљада година, које су порушене приликом потопа. Да би открили узрок катастрофе, научници су се окренули проучавању арктичких ледника, који су стари више десетина хиљада година. Истраживање је потврдило да је пре око 7.800 година на планети почела „кишна сезона“ која је трајала око 300 година.
„Црно море је тада потопило више од 60.000 квадратних миља приморске равнице“, саопштили су научници у свом извештају.
Осим тога, мит о потопу је познат у свим деловима света и у свим културама.
„Совјетски научници то повезују са људским искуством са поплавама, црквени учењаци са потопом који памте Нојеви потомци, у време када су почели да се стварају митови. Са те тачке гледишта, потоп је архетип глобалне катаклизме“, истиче Иља Вевјурко.
Индиректни докази о историчности потопа не дају мира бројним трагачима за библијском барком. Само у последњих сто година барка је „проналажена“ око 20 пута и то углавном на планини Арарат.
На пример, 1916. године, током Првог светског рата, поручник руске војске Владимир Росковицки је за време извиђачког лета изнад планине наводно приметио огромни предмет који је по облику подсећао на брод.
„Били смо збуњени необичном величином објекта, могао се упоредити са ратним бродом. Он је био усидрен на обали језера, а половина се налазила испод воде. Још смо били изненађени вратима величине око шест квадратних метара, што је веома необично за брод“, писао је поручник 1939. године.
Сличан опис је 1953. године дао и Американац Џорџ Д. Грин, а након две године и Француз Фернан Навара. У пролеће 1960. године, за време војних вежби америчких ваздушних снага, на врху планине примећена је „чудна аномалија“. Међутим, нема доказа о њеном постојању, јер нико није доставио фотографију.
Упркос свим овим „открићима“, трагање за реликвијом се наставља, а Нојева барка остаје једна од највећих мистерија човечанства.
