Да није било албанске побуне из 2001, Бујановац би био познат онима који примете путоказ на ауто-путу према Грчкој. Овако, тај градић, петнаестак километара удаљен од Врања, уз суседно Прешево и Медвеђу, већ осамнаест година је парадигма својеврсног политичког експеримента — уређења суживота између Срба и Албанаца.
Тешко је писати о Бујановцу а не упасти у замку бљутаве неоригиналности типа парафразирања почетка Толстојеве „Ане Карењине“ (сви несрећни градови несрећни су на свој начин) или, још горе, оне уличарске пословице да је „што јужније, то тужније“.
Тешко је не писати о Бујановцу на тај начин, јер све што се дешава у том градићу, који је крајем XIX века описан као „лепо село на левој страни скопљанско-приштинског друма, више села Раковца, спахилука Ата-бега и Дилавер-бега“, подсећа, ако не на пропадање, оно на таворење.
Центар града, главни трг, подсећа на не тако давно време социјалистичке изградње — широки простор између општине, дома културе и стамбених зграда, све изграђено у стилу лекорбизјеовског „брутализма“, на начин југословенског самоуправног социјализма (јефтино и годинама неодржавано). Остатак града и даље је задржао изглед махале.
Да је изглед једини проблем Бујановца, ни по јада. Толико се проблема свалило на ту варошицу и толико су ти проблеми повезани у чвор да је веома тешко рашчивијати који је од проблема значајнији и нерешивији.
На нарушене међунационалне односе надовезало се економско безнађе због кога млади (и Срби и Албанци) напуштају домове у правцу Западне Европе, а уз све то, Бујановац је, не вољом својих становника, уплетен у причу о разграничењу и промени граница између Косова и остатка Србије.
Пажљива политика, која је почела крајем 2001, са пацификовањем албанских терориста, ипак даје неке резултате, али није се још све завршило. Град више није подељен као некада.
„Имамо и мешовите кафиће, на улици се друже Албанци и Срби, истина, не у оној мери у којој би то било потребно, али су направљени значајни помаци. Приче о разграничењу, поделама територије у главама су једино оних који живе на буџету, без обзира на националност. Они маштају о поделама, а млади људи маштају о одласку, њих те теме апсолутно не занимају“, каже нам новинар Радоман Ирић, наш неформални водич кроз Бујановац.
Како би илустровао причу о смањеним поделама у граду, Ирић нас води из кафића „Левко“, који је, како каже, српски, недалеко одатле, на завејани главни трг, да би нам показао два албанска кафића и један прекопута њих, у који долазе и Албанци и Срби.
Оно што, изгледа, уједињује све је општа немаштина.
„Овде се јако лоше живи. Јако лоше живе и Срби и Албанци“, описује нам Ирић економску ситуацију у Бујановцу. „Просечне месечне зараде су међу десет последњих у Србији и због свега тога, и млади Срби и млади Албанци не секирају се много ни за своје суграђане Србе, ни за своје суграђане Албанце. И једни и други маштају када ће Србији окренути леђа, када ће отићи из ове земље. То им је једини идеал.“
Једна аутобуска фирма из Прешева сваког дана има линију ка Швајцарској.
„То треба да видите, то је пуно као кутија шибица. Када изађе из Бујановца, аутобус је толико пун да ни торбу више не можеш да ставиш у њега“, прича Ирић.
Не постоји тачан податак колико грађана Бујановца тражи срећу на неком другом месту на свету, као што не постоји ни тачан податак колико тачно становника Бујановац има.
Последњи валидан попис становништва био је онај из 1981, али ни за њега нико није спреман да стави руку у ватру (тада су почеле албанске демонстрације на Косову и Метохији), па многи сматрају да је последњи валидан попис сачињен десет година раније.
Све пописе после 1981. Албанци су бојкотовали, па и овај последњи. Уместо пописа, урађена је, у сарадњи са ОЕБС-ом и ЕУ, процена броја становника, око које такође нема сагласја — Срби тврде да чине релативну већину.
Исто то тврде и Албанци, па је непознаница око тачног броја становника Бујановца (и општине која се по граду зове) део мистике која окружује град. У ствари то је, уз број оних који плаћају порез (такође непознат), и једина мистика коју Бујановац поседује.
После двочасовне мећаве, центар града, привремено опустео, поново се пуни људима. Наилазимо на групе младих, али не видимо заједно Србе и Албанце. Многи одбијају разговор, неки уз коментар да не говоре српски.
„Научи албански, па ћемо разговарати“, каже један младић кроз смех свом другу на албанском, пошто је одбио да прича са нама.
Ипак, чини се да разлози због чега људи одбијају да разговарају нису на националној основи, јер су нас подједнако одбијали и Срби и Албанци. Они који желе да причају, говоре са пуно огорчености. Огорчености на власт, не неку посебну, већ на власт као на општи појам, која је изневерила њихова очекивања. Огорчености због економског безнађа и због тога што, да би остварили какав-такав квалитет живота, морају да одлазе далеко од родног краја.
„Овде има много проблема“, каже нам Фатон Саити, момак од двадесет и нешто година из Прешева. Ради повремене послове, све које може да нађе. Тренутно је без посла.
„Ако хоћеш да идеш у школу, нема много опција. Између нас и Срба нема много комуникације, али сви ми који овде живимо, живимо лоше. Фамилија ми је у Прешеву, ја повремено радим овде у Бујановцу. Ако ми се укаже шанса да одем негде у Европу, ја ћу отићи.“
Иако је увек спадао у ред неразвијених подручја, Бујановац је некада имао индустрију. Од некадашње „Гумопластике“, која се бавила прерадом пластичних маса, индустрије намештаја, дуванске индустрије и индустрије грађевинског материјала, остала је само дуванска индустрија која запошљава око стотинак радника.
Међутим, не мисле сви да је економска ситуација једина крива за ситуацију у Бујановцу. Тако, према речима Мартина, Србина година приближних као и Фатон, ситуација у Бујановцу је тешка због дешавања на Косову. Сада је мирно, али би могло да ескалира када Албанци крену на север Косова.
Односи између Срба и Албанаца у самом Бујановцу су тренутно добри, додаје он.
„Они (Албанци) су сада опуштенији, пошто имају заштиту ЕУ и тренутно су јачи, али су мирни и тихи док не дође њихових пет минута. Онда се више нећемо познавати и кренуће по њиховом. Не дружимо се, зашто бисмо се дружили? Они имају своје кафиће, ми имамо своје. Нити они излазе у наше, нити ми излазимо у њихове кафиће. Ако се то деси, долази до инцидента“, прича нам Мартин.
Његов суграђанин, Албанац по имену Дардан, каже да се у Бујановцу добро живи (судећи по одећи коју носи, верујемо да он лично нема на шта да се пожали), а да они који се жале на живот у Бујановцу треба да оду.
„Зашто бих живео у Србији ако ме она малтретира“, додаје.
„Жандармерија упада у куће у шест ујутру, није вам то паметно. Није нормално.“
Ипак, када смо га питали да нам каже зна ли за неки конкретан случај када је жандармерија упадала у албанске куће у последње време, није знао да нам одговори.
Ивица Петрушевић, који се бави трговином кафом, баш и не мисли да се у Бујановцу добро живи.
„Град без економије, одлазак младих, нема будућности, људи се боре од данас до сутра“, кратко описује како се живи у граду. „И Албанци и Срби су у проблему, једни и други напуштају територију Бујановца. Власт ништа није урадила да се млади запосле, живе и раде. Перспектива једнако нула.“
„Овде нису проблем Албанци и Срби, него економија, криминал. Организовани криминал у канџама држи и једну и другу нацију, све остало је чиста лаж“, каже нам Ивица. „Наш проблем је наш празан џеп и џаба нам што смо Срби или Албанци, када немамо никакву перспективу. Сваког становника Прешева и Бујановца знам, сви су угрожени и само размишљају како да побегну одавде.“
Напуштајући бујановачку дистопију прекривену снегом, истим ауто-путем којим многи становници југа Србије такође одлазе, схватамо једну ствар. Једнако је тешко живети као периферија на југу Србије и као периферија на северу Косова.
Можда управо због тога што Бујановчани то кристално добро знају, нико од њих се не интересује где ће сутра осванути — у држави или у „држави“ и да ли ће живети у Бујановцу или Бујановцу, јер ће њихови животи и даље бити чемерни и тешки, испуњени једино ако оду негде далеко.
