Никоме није познато ко је аутор генијалне идеје да се уочи рата поткопа непријатељска економија убацивањем огромних количина фалсификованог новца. Спровођење ове грандиозне идеје захтевало је државни приступ и организацију на том нивоу.
Пошто је предвидео корист од тог подухвата, Наполеон је обезбедио одговарајуће услове за њену имплементацију. Године 1810. у јужном предграђу Париза, Монружу, Французи су купили напуштену вилу, где су допремљени неопходни материјал и опрема. Тамо су били смештени и радници. Верује се да је у производњи фалсификованог новца директно учествовао и искусни гравер господин Лала, који је направио матрицу за фалсификовање.
Фалсификатори нису одмах почели са послом, јер је руски новац био озбиљно заштићен. Прво су вежбали на новцу из Бечке банке, али је Наполеон ступио у брак са аустријском принцезом Маријом Лујзом, па вероватно није желео да ствара проблеме свом тасту — цару Францу Првом, због чега је „аустријски пројекат“ ускоро завршен. Ипак је део фалсификованог новца доспео у Аустрију.
Након тога, Французи су све силе усмерили против Русије и њене економије. Преко француског агента Арманда Августа Луиса де Коленкура, који се налазио на руском двору, у Монруж су достављени узорци новчаница које су издате 1810. године, и фалсификатори су почели са радом. После детаљне анализе, фалсификовани новац је на крају изгледао као оригинал. Тада је само преостало да се ова „бомба успореног дејства“ достави на адресу, за шта су били задужени људи варшавског банкара Френкела.
Све је урађено једноставно, фалсификовани новац је стизао у обичним коферима, након чега је убачен у канале циркулисања новца. Сваки успешни посао захтева ширење, па тако и кривични.
Велика армија Наполеона Бонапарте је 12. јуна 1812. године продрла на територију Руског царства. Фабрика за фалсификовање је премештена у Варшаву. Међутим, једна стационирана фабрика је за Наполеона било мало, па је директно међу војне трупе послао покретне штампарије. Неколико њих је радило у задњем делу трупа које су се кретале ка Москви.
Наполеону је било потребно све више лажних новчаница, уз помоћ којих су куповали сточну храну за коње. И што је најважније и што значајно осликава карактер француског цара — тим новцем је исплатио војнике и официре у Русији. Наполеон је водио циничну политичку економију: на окупираној територији исплатио је фалсификовани новац онима који су својом крвљу учинили њега славним.
Наполеон ни пре ни после није локалном становништву плаћао фалсификованим новцем, ни у Немачкој, ни у Италији, Шпанији, Африци. Изгледа да је то једино било могуће у „дивљој“ Русији. Лажне новчанице које су произведене у Варшави, премештене су у Вилњус, одакле су централизовано дистрибуиране.
Након што се руска царска војска повукла из Москве, две француске покретне штампарије су пресељене у просторије код Преображенског гробља. Упркос тешкоћама приликом снабдевања војске и огромном пожару, војни фалсификатори су настављали неуморно са радом. Врло је могуће да је у Москви, у близини центра града, била смештена још једна штампарија. Познато је да су фалсификатори за то време покушали да врше замену са локалним становништвом, купујући од Московљана сребрни новац у замену за фалсификовани новац, и то по „повољном“ курсу: за сребрну рубљу су давали пет рубаља у новчаницама, иако је званични курс био око четири рубље.
Напуштајући Москву, велика војска је оставила и штампарије са фалсификованим новцем. Пожар их није прогутао, а новац су приметили руски официри и војници. Били су изненађени количином и квалитетом Наполеоновог лажног новца. Две машине и 34 кола фалсификованог новца Французи су оставили, јер је овај драгоцени терет ипак постао претежак приликом повлачења гладне и исцрпљене Наполеонове војске. Када је прешао реку Березину, Наполеон је напустио своју војску и журно се упутио ка Паризу, јер је на уму имао састављање нове војске како би „започео нови бој“. Цар је тешко поднео предају Вилњуса, јер је имао на уму и велике количине фалсификованог новца које су тамо остале. Једном је Наполеон издао наређење да се уништи новац, али знајући своје потчињене, сумњао је да ће његова наредба бити испуњена. Они су део новца поделили између себе, а остатак су оставили. Руска војска се домогла лажног новца.
Наполеон је овим поступком нанео озбиљну штету руској економији. Најгоре од свега је то што су изазвали неповерење становништва према државним финансијама. Нико не зна колико је тачно фалсификованог новца пуштено у промет. Извори наводе различите суме, које се крећу од 10 милиона навише.
Наполеонови фалсификатори су све прецизно израчунали: највише су штампали новчанице у вредности од 10, 25, 50 рубаља, јер су већином оне биле у употреби. Да би се заштитили интереси Руског царства, званичници Државног трезора и Министарства финансија покренули су повлачење лажног новца из употребе. Међутим, фалсификовани новац није у потпуности идентификован и налазио се у промету све до потпуног укидања новчаница, односно до реформе грофа Е. Ф. Канкрина.
Детаљ који је указивао да је новчаница лажна, јесте пре свега изглед папира, јер Французи нису успели у потпуности да пресликају текстуру и нијансе боја. Приликом масовне производње, фалсификатори су „живе“ потписе овлашћених лица заменили факсимилима. Такође су правили грешке у тексту на новчаницама, јер гравери нису знали руски.
Ипак је Наполеон у потпуности успео у првом великом покушају коришћења фалсификованих новчаница у сврху онога што се данас назива „хибридни рат“. Он је био први, али не и последњи, јер су његово искуство активно развијали освајачи потоњих епоха.
