Шта је то банка услуга? Ради се о савременој (западњачкој) верзији вјечите дилеме о уређивању односа међу људима у некој заједници. Будући да смо створени као друштвена бића, јер нико од нас, колико год био богат и снажан, не може да опстане сам, нужно је установити правила према којима се појединац односи према заједници, као и она према њему. По том тумачењу, свако од нас има рачун услуга које пружа, или очекује од других. Као и сваки рачуноводствени конто и овај има дуговну и потражну страну. Позитивни салдо на рачуну су дјела и понашања која иду у прилог другим људима. На потражној страни су лична очекивања од заједнице. Салдо овог рачуна може бити (иако у стварности никада није) уравнотежен и износити нулу.
До сада у овом приступу нема ничег суштински новог. У историји цивилизације, а посебно у живућим религијама, ово се питање свуда третирало на сличан начин. „Чини добро и добро ће ти се вратити“, основни је морални постулат свих облика људског вјеровања у Бога. На коначном суду ће врховни ревизор сабрати добра дјела и гријехе (вољне и невољне) и коначно пресудити. У тим тренуцима човјек није субјект, али до смртне уре има прилику да се поправља и стрепи.
Награда или казна су извјесне у свим вјеровањима. Различит је само временски рок очекивања да се оне десе. Банка услуга је израз увјерења да се то остварује сада и одмах. Не постоје „далека нека покољења“ и клетве које могу да сустигну девето кољено. Њихова рачуница је чиста. Новац дат у добротворне сврхе пуни њихов рачун услуга. Узгред, добро дође што он представља значајан одбитак од пореза који би морали да плате својој држави. Људски органи могу бити купљени да би њихов живот био продужен. Биједници које је систем присилио да продају дијелове свога тијела, свакако не би дуго поживјели. Са истим моралним образложењем ће задовољавати своје перверзне страсти, јер ко је крив тој дјеци која су рођена и живе у биједи.
Колико год овај систем јесте накарадан, мора се признати да се, под окриљем либералног капитализма, увукао у свијест многих људи и са ових простора. Готово свакодневно питање: „А шта ја имам од тога..?“, јесте доказ овој суморној тврдњи. Кажу да данас ни код брата рођенога нећете добити услугу без истовременог тражења противуслуге. Много се запатило ово погрешно прилажење другима. Срећом није искоријенило здрав људски дух.
Никшићанка Татјана Вукићевић је даровала бубрег свом комшији, двадесетпетогодишњем младићу. Подвргла се тешком медицинском третману, одвојила од своје породице, али је, након свега, сретна и поносна изјавила да поред своје троје дјеце, сад има и четврто. Са ТВ екрана се обраћало дивно и племенито створење, помало збуњено објашњавајући да у њеном поступку нема ничег необичног. Новинари су је (ингениозно) титулирали само једном рјечју — ЧОВЈЕК.
Не мора се бити вјерујући да би се видјело да су над Татјаном већ сада отворене рајске двери.
На савим супротном крају, у самом епицентру пакла морају се наћи „Жута кућа“ и њени монструозни кољачи. Органи заточених и уморених Срба продужили су животе бројним свјетским богаташима, а новцем стеченим њиховом продајом плаћао се луксуз разбојника на челу творевине коју они зову Косово. Да би туга била преголема, они не само да не исказују ни трунку жаљења, већ стално пријете да ће наставити да распродају животе Срба који би остали у њиховој власти.
Са Ђаволом се не може помирити. Прецизније, може само на кратко и увијек на своју штету. Ђаво мора бити побијеђен. Како?
На сваки начин и свим средствима. На почетку добротом према људима које волимо и који траже нашу пажњу. Онда пристојношћу и љубазношћу. Њих никада не може бити превише. Слиједи одлучност да се човјек одбрани од зла долазећег и, коначно, обавеза да се тирјанству стане ногом за врат, „што је људска дужност најсветија“.
Уколико се неко одлучи да ових благих свечарских дана реновира свој дио банке услуга, користан савјет. Биланси се праве не за „овдје и сада“, већ за неки дужи рок који подразумијева обавезе према прецима и одговорности према потомцима.
