У новогодишњој „Енергији Спутњика“ са Скадарлијском Дамом — Љиљаном Јакшић, Јелица Путниковић прича о томе шта се променило на овој турској калдрми, додуше, сада заливеној бетоном, а шта је преживело од последњих деценија 19. века до данас
И данас, пред крај друге декаде у трећем миленијуму, нове године се овде дочекују опет уз песму, са пуним чашама, са срцем и душом отвореним за ту безвремену, пријатељску топлине Скадарлије.
„Моје име је Скадарлија… или Скадарска улица, ако вам се више свиђа. Ја нисам ни булевар, ни авенија, ни пут. Ја сам обична стрма уличица усред Београда. И то би било све што о мени можете рећи, да није моје боемске историје, црвених кровова и расклиманих столица…“
Овако је о Скадарлији беседио Зуко Џумхур, босански писац, сликар и карикатуриста.
Боемска историја, шмек расклиматаних столова, музике на увце (осим ако и када неки новокомпоновани гост инсистира на озвучењу, што је, срећом, ипак реткост) и гурманске хране и данас привлаче госте, Београђане и дођоше, у њу хрле туристи, као и људи који послом дођу у балкански Монмартр, на пословни састанак који се настави у дружење са домаћинима уз ручак/вечеру. У скадарлијским кафанама глумица Љиљана Јакшић већ скоро две деценије игра своју Скадарлијку.
Ова Дама — заштитно лице београдске боемске четврти, које се не би застиделе ни Бечлије, поносне на свој Гринциг, у гардероби која асоцира као да је управо искорачила из 19. века, у елитним скадарлијским кафанама поздравља госте који умеју да препознају и цене ванвременске, непролазне вредности и чари карираних столњака, дискретних конобара (који раде 365 дана у години), укусних специјалитета и вина уз чију помоћ српски мерак препознају и овдашњи и гости с других меридијана и континената – од Кине до Америке, и Руси и комшије Грци. Свима њима Скадарлијска Дама, Љиљана Јакшић пожели од срца „Срећну нову!“ и запева из душе неку од песама уз које су овде банчили глумци и остали уметници, занатлије и приватници, политичари и разне ћате, студенти, обични и необични гости…
