Звезда се преселила на небо. Неки ће рећи, било је и већих и сјајнијих, али нико неће наћи још неког кога су „делије“ после дербија на рукама носиле од стадиона до Теразија. Само Драгослава Шекуларца.
Преселио се краљ дриблинга, таленат који се, кажу прави познаваоци фудбала, рађа једном у милион година.
Кад се, као ја, родиш у Книну, чији је ногометни клуб основан 1913. године, у коме се не игра, већ живи за Динару, можеш сто пута да се родиш као девојчица, али фудбал мораш да знаш. Не мораш да знаш баш све, али мораш да га поштујеш.
Можда и због тога, кад су Шекија пре тачно две недеље, у Ваљеву, увели у салу у којој се играла симултанка са велемајстором Анатолијем Карповом, срце ми је стало.
Је ли ово заиста он, нису га најавили!?
Карпов је Карпов, али Шеки је Шеки!
Новинарски дух вуче, није срамота да „улетиш клизећи“ било коме, али сам остала укопана док се црвено-бела легенда са великим стрпљењем фотографисала баш са сваким дететом које је ушло у салу.
Свако је узео у крило, питао играш ли шах или фудбал, или обоје. Хвалио мале спортисте, миловао их, као да им је рођени деда.
Ведар, скроман, као ретка права звезда, гледао ме је неколико минута. Спазио је да снимам. И коначно се шармерски обратио.
„Улепшајте ме на снимку. Много сам ружан“, испалио је Шеки бравуру.
Предриблао ми је, једним потезом, неочекивану трему и измамио осмех.
Иако је знао да полако губи животни меч, играо је до краја, шмекерски. Као што је то чинио некада из везног реда, и тог дана је послао лагано лопту, за успомену.
„Он је диван човек“, рекли су ми његови саиграчи, ветерани Црвене звезде, када смо недавно разговарали. Трудио се да до краја буде активан, али га је издавало најмоћније оруђе — ноге фудбалског генија.
„Не може да хода, па га носимо до таксија, од таксија до аутобуса, од аутобуса до клупе за резервне играче“, причали су ми.
Ал′ Шеки није одустајао.
Успео је да их прати на неколико важних гостовања, јер су утакмице буквално биле условљене његовим доласком: „Ако нам не доведете Шекија, не морате ни да долазите!“
Никада није пио, никада није пушио. Али, имао је велики порок, волео је да се коцка и то се никако није могло сакрити. Кад би са Спасојем Пајом Самарџићем изашао зором из казина и кренуо ка Калемегдану да разбистри главу, за свега неколико минута иза њих би се окупила маса. Кнез Михаиловом би се орило: „Шеки, Шеки…!“
Није нигде могао да се појави, а да не настане велика гужва.
Био је и прзница. И то га је скупо коштало, и те како утицало на каријеру.
Кажњен је 1962. са 18 месеци забране играња због напада на судију Павла Тумбаса у Нишу. Инцидент је испеглан тако што му је Александар Ранковић омогућио да оде у војску. Завршио је у Билећи, а пријатељима рекао да га третирају као да је на службу држави отишао по казни.
Као да им није било довољно што не игра, што се нашао у месту где је камен на усијаном камену, по коме је под пуном ратном опремом месецима непрекидно марширао…
И то је био само почетак његових преокрета, успеха и ломова, а догурао је и до најбоље полутке на свету на Мундијалу у Чилеу.
Заиста је мало рећи да се на небо преселила звезда. Никада пре ни после Шекија није било такве појаве у нашем фудбалу. Један је од ретких коме су у родном граду Штипу за живота подигли споменик.
Можда су звездаши са Динаре, као ја, субјективни, али Шекију — белом Пелеу, јутрос салутирају „Њујорк тајмс“, француски „Екип“, шпанска „Марка“, „Дејли мејл“, „Вашингтон пост“…
Салутира му се у свим републикама бивше државе. Био је Звездина, али и једна од највећих звезда југословенског фудбала. Салутирају му, коначно, и „гробари“.
Можда су звездаши са Динаре субјективни, али деда Шеки играо је у тој страшној касарни у Билећи фудбал и са дедом мог сина.
Војници против официра. Разваљивао је команданта касарне, најстрашнијег војничину од свих. Протурао му лопту кроз ноге и викао: „Ајде, воле, потрчи мало!“.
То га је тих дана најскупље коштало, али није жалио…
И Јувентус му је понудио милион долара, није прешао, али није жалио.
Брисао је ципеле највећом новчаницом, иако је имао дане без хлеба, није жалио.
Шта је пет хиљада динара или милион долара, ако не можеш да развеселиш војску, ако не можеш да се играш.
Такав је био Шеки.
Био је краљ, Шабан Бајрамовић у копачкама, остао је народна звезда, тако је сијао и сијаће и даље.
То сам, на крају, видела и у његовим живим очима пре тачно две недеље. Кад се није предао. Са великим Карповом извукао је реми.
И то је победа.
