Библија је део наше свакодневице, иако тога често нисмо ни свесни. Када кажемо да је неко „стар као Метузалем“, да је нешто „препотопско“, када употребимо фразе као што су „Каинов жиг“, „Содома и Гомора“, „соломонско решење“, „борба Давида и Голијата“, позвали смо се на Библију, односно на догађаје и личности које она описује.
Дантеова „Божанствена комедија“, „Злочин и казна“ и „Браћа Карамазови“ Фјодора Достојевског, „Јосиф и његова браћа“ Томаса Мана, „Мајстор и Маргарита“ Михаила Булгакова само су нека у огромном низу књижевних дела чију дубину не можемо да сагледамо у потпуности уколико нисмо упознати с „књигом над књигама“ — Библијом.
Можемо ли без Библије разумети чак и мислиоце који су порицали Бога, као што су Фројд, Маркс или Ниче? Колико заиста познајемо књигу којом су пре два миленијума ударени темељи наше савремене културе и да ли смо свесни њеног значаја у нашој колективној свести и поимању света у којем живимо? О томе смо разговарали с професором и дипломатом Владетом Јанковићем и свештеником и редитељем Ненадом Илићем.
„Човек не мора да буде верујући, али ако је иоле културан, култивисан, неко знање о Библији мора да поседује“, каже Владета Јанковић, наглашавајући да би садржај Старог и Новог завета требало да има много значајнију улогу и у нашем образовању.
„Да могу да утичем на то, увео бих у обавезну школску лектиру бар једно јеванђеље. Прича о доласку Спаситеља, о његовом испаштању, васкрсењу, то је нешто чиме су прожети целокупна уметност, књижевност, сликарство. Колико деце одлази у манастире, цркве, музеје и не зна шта види. Човек је некомплетан, не у верском, него у животном смислу, ако нема тај камен у темељу своје личне, елементарне културе“, наглашава Јанковић.
Ненад Илић сматра да је Библија „монументално, цивилизацијски незаобилазно и капитално дело“, али верује и да она не може да се чита без вере као кључа за разумевање.
„Ако човек нема кључ за читање Библије, кључ који се састоји у предању и у литургијском животу који верујући воде, Библија остаје потпуно затворена. Она је веома богата и дубока у значењима, то је предање које је бележено у разним етапама и оно је јаче од саме књиге“, наводи Илић.
Наши саговорници сматрају да је садржај Библије најбоље приближити људима кроз мање сегменте који су приступачнији и привлачнији за обичне читаоце. Неки од тих сегмената, сагласни су они, незаобилазни су за сваког припадника хришћанске културе и традиције, без обзира на верска уверења.
„Жалосно је то што људи знање о Библији стичу преко филмова. То знање је површно и оно је опасније од незнања. Погледајте фреску, односно репродукцију Белог анђела. Наћи ћете је у свакој другој соби, или на шофершајбни у Србији, а да питате људе ко је Бели анђео, шта он то ради, мали проценат њих ће умети да одговори. Зато би требало да се читају ударни делови Библије да би се побудило интересовање за њу“, наводи Јанковић.
Колико је за ова два миленијума Библија као света књига злоупотребљавана у верске, па и у политичке сврхе?
„Није само Библија била злоупотребљавана. Страдале су многе здраве људске идеје. У политици, не само данашњој, популисти који манипулишу масама, заправо, изобличују и унакажавају темељне библијске идеје, поготово хришћанске идеје о људској једнакости, о равноправности“, наводи Владета Јанковић.
Ненад Илић упозорава на то да се људи често заклањају иза Библије, јер је она „један огромни културни и духовни ауторитет“.
„Према појединим цитатима, организују се читаве политичке теорије. Можемо по неким траговима рећи да је сам комунизам нека врста јеретичког деривата који је настао из тога. Библији се мора прилазити врло пажљиво, опрезно. Тумачење није лако. Зато је битна црква, да то ипак иде у њеном кључу“, категоричан је Илић.
Он указује на то да се поједини делови Библије често злонамерно тумаче буквално и да се на тај начин свесно умањује озбиљност знања записаног пре више хиљада година.
„Кад погледате растерећено од буквалног тумачења, алегоријски, нешто што је писано пре хиљаду и више година, приђете симболичком језику, неком другом народу, другој врсти човечанства, видите да уопште нема великих неспоразума науке и Библије“, тврди Илић.
Објашњавајући универзалност библијских порука, Владета Јанковић истиче да је креативна људска мисао јединствени процес, који тече попут реке с много притока.
„Постоје елементи хришћанског учења код Платона и других грчких мислилаца. Постоји прича о потопу у ’Епу о Гилгамешу‘, који је старији од Библије. То просто значи да је некад у том подручју Месопотамије и Блиског истока, где је и настала Библија, био неки огроман потоп, поплава која је трајала месецима, годинама, која је оставила слојеве муља од по осам метара. То је нашло своје уметничке и духовне инкарнације у ’Епу о Гилгамешу‘, а потом и у Старом завету. Не треба вршити никакво насиље над тим, издвајати ову или ону идеју или учење из тог тока који је непрекидан и траје, те божанске искре која иде кроз читаву историју људског духа“, закључује Владета Јанковић.
