Тако су се збуњена нова племена поделила, свако је говорио својим језиком и говор других сматрао обичним брбљањем.
Помислите само: протосрпски, рани хрватски, словеначки, албански, гуджерати, хинду, руски, украјински, хуту, тутси, грчки, енглески — раштркани свуда по свету, почињу да прерастају у културе и лојалности који ће синове и кћери Адамове окренути једне против других и изазвати крвопролиће током следећих десет хиљада година. Прави теолошки одговор-питање гласи: да ли смо то и заслужили?
Као и сви најбољи митови, и вавилонски драматизује један од непривлачних аспеката нас самих и изражава подсмех због нашег неуспеха да се понашамо одговорно и разумно. Односно, прекретница у Вавилону и настаје онда када се повезано друштво са добро организованим грађевинским пројектом претвара у дезорганизовану завађену руљу која одустаје од посла и распршује се по разним територијама. Преведено на време садашње и време украјинско и време руско: завађени монаси, грађевинска фирма која је реновирала манастире без тендера, и побегли, кажу у Цариград, црквени великодостојници. И припадници украјинске политичке елите, који са стране смешећи се и одобравајући гледају свог новог, кијевског, такорећи самопроглашеног митрополита.
Можда би неко, после свега, монасима и њиховим старешинама у Кијеву и у Цариграду поставио питање: „Због чега сте овакви?“ А можда би неко од њих и одговорио: „Јер смо се удаљили од Божје воље“. У сваком случају, не морате бити побожни да бисте због тог раскола у православљу били, у најмању руку, и разочарани. Јер, Руска православна црква као институција има и највећи углед код народа и у Русији и у Украјини. Она је уједно и највећа грађанска организација, место за дијалог одвојено од државе. Као институција није политички такмац, али има улогу неутралног арбитра попут теолошког прихватања цивилног друштва. Демократске институције у Русији помажу православној цркви да ефикасније обавља своју друштвену мисију, па и да изрази забринутост због евентуалног пада моралних принципа.
Иначе, сада смо сведоци и да унутар цркве постоји доста опипљиво питање спојивости православља, скромности и капиталистичког схватања приватног „бизниса“. Неко би то назвао јазом између „божјег града“ и „човечјег града“, уз дужно поштовање светог Августина, а неко би то једноставно назвао криминалом са тачно одређеним именом и презименом. И титулом. Је ли то онда тај вавилонски грех који треба идентификовати, признати, исповедити и он ће се изгубити?
Не знам, у мојој школи се није много причало о Вавилонској кули. Више смо причали о блиској нам прошлости. Истина, понекад би нас професор онако успут упозорио како вековима оплакујемо нашу способност да се трошимо на међусобне сукобе, а у сваку нову еру ступамо завађени. Некада смо се у улици као клинци играли „Немаца и партизана“, па „четника и партизана“. Оно „партизана и усташа“, не знам да ли се ико као клинац играо. После, у потрази за новим националним идентитетом изван социјализма и изван Југославије, све су те игре ревидиране. А и више нисмо клинци. Но, можда грађански рат ниједној страни ни не доноси коначну победу? То је историјска чињеница позната учесницима, у таквом рату поражени пуцају на поражене. Само, једни тада још тога нису свесни. Колико знам, последњи пут када су се попови код нас међусобно тукли било је у рату 1941—1945. Сада, срећом, монаси у Украјини нису припуцали једни на друге. Нису се чак ни за браде хватали. А ми смо имали поп Ћиру и поп Шпиру…
Увек је болно када се од нечега опраштате, а поготово од илузија. Међутим, опростити се од илузија значи сазрети и опстати. Из визуре многих у Европи, православље је још увек периферија Европе у потрази за идентитетом. Време идеологије је прошло и сада смо разапети између, с једне стране, потребе да се стане у ред испред међународних спонзора, прихватајући правила, кључне речи и медијске поруке, и, с друге стране, потребе да се ипак некако разликујемо и да обезбедимо свој опстанак у универзалној имагинарности савременог света. Како онда сачувати равнотежу између те две стратегије: превелико поштовање општих правила може да укаља слику земље и да отежа њену међународну „продају“ или „удају“, зависи како ко види, док „вишак“ идентитета може да доведе до њеног кашњења на путу ка „европским интеграцијама“.
Односно, могу ли се понос, историја, национална хомогеност и фабрички дим, уопште више и носити са жељом за доминацијом и потрошњом? И зато, молим вас, килограм младог сира, три кобасице, векну ражаног хлеба и литар млека. Хвала, данас ми не треба ширење НАТО-а, али Цариградска патријаршија ће то већ обавити на свој начин…
У данашњој емисији „Свет са Спутњиком“ са историчарем Александром Раковићем говоримо о томе да ли је Цариградска патријаршија постала јужно крило НАТО-а уместо Турске. Шта значи аутокефалност нове украјинске цркве у контексту односа Москве и Кијева? Ко су нови расколници, а ко нови божји војници?
Заједничку емисију Спутњика и Новости слушајте данас у 17 часова на таласима радија Новости 104,7 мегахерца, гледајте на страницама Спутњика и радија Новости на Фејсбуку, али и одложено на јутјуб каналу „Спутњик Србија“.
Уредник и водитељ је Мирослав Лазански.
