Цело човечанство машта о лету на Марс, али да би се остварио први лет, потребно је много тога: супертешка ракета већа од свих што постоје на свету, затим космички брод у коме би се астронаути могли задржати више од годину дана, потребни су специјални скафандери, ровер и могућност да се прикупљају свемирски бродови у орбити.
Неки научници, како преноси портал „Лајф“, сматрају да ни све наведено не би помогло, јер астронаути просто немају шансе да лете на Марс због опасности од озбиљних оболења, а можда и смрти. За све то је криво космичко зрачење.
Заправо, свемир није тако празан како се понекад чини. Космичко зрачење и космички зраци, који се састоје од наелектрисаних честица, испуњавају свемирски простор. Њихов извор је Сунце и микроталасно реликтно зрачење. Срећом, на Земљи нас од космичког зрачења штити атмосфера и магнетно поље планете. Ако замислимо Земљину атмосферу као водени зид, он би имао дебљину од око десет метара, док укупна дебљина свих слојева заштите Међународне свемирске станице износи само један сантиметар.
Дакле, астронауте спасава то што се налазе у орбити која пролази унутар граница Земљиног магнетног поља, а тамо где оно почиње, формирали су се Ван Аленови појасеви. МСС лети испод њих не додирујући их и због тога није у простору где је најјаче зрачење. И упркос томе, космонаути који се налазе у МСС, ипак могу бити изложени великој количини зрачења. Просечан становник наше планете годишње је изложен радијацији јачине 1-2 сиверта, стручњаци који раде у нуклеарним електранама радијацији јачине 20 сиверта, а стручњаци за хитне случајеве, радници са најопаснијим занимањем могу бити изложени радијацији јачине и до 200 сиверта годишње. Приближно истој количини зрачења су изложени и астронаути у МСС.
Тренутно је медицина поставила максималну границу зрачења коју човек током живота не би смео да прекорачи, како не би дошло до озбиљних проблема са здрављем. Та граница износи 1000 сиверта, а астронаут може бити изложен овој дози радијације опасној по живот ако изведе четири лета годишње.
Приликом лета на Марс, ситуација је још гора. Током целог путовања астронаути су изложени космичком зрачењу, али колико ће оно бити јако, немогуће је рећи. То зависи од соларне активности за време лета, времена проведеног на површини Марса и од степена заштите од зрачења коју има свемирски брод. Испоставља се да приликом сваког лета степен радијације може бити различит.
Што је још важније, у овом тренутку је бесмислено да се расправља колико би радијација утицала на космонауте приликом лета на Марс, јер још увек не постоји свемирски брод помоћу кога би се извео лет. Амерички „Орион“ је сувише мали, а супертешка ракета СЛС такође не одговара, потребно је нешто много озбиљније.
Ниједна од земаља још није почела са изградњом свемирског брода који ће омогућити лет на Марс. У теорији, рад на таквом свемирском броду се изводи у компанији Илона Маска, али је рано говорити о томе пре него што брод буде приказан широј јавности. Сасвим је могуће да ће се зидови брода користити за чување воде, а имаће и специјална склоништа у случају соларне ерупције.
Након изградње таквог свемирског брода биће могуће говорити о веома дугом и сложеном путовању на Марс.
